Zaštita životinja u Srbiji: Šesnaest godina Zakona, ali nasilje i dalje nekažnjeno

Krivični zakonik predviđa novčanu kaznu ili kaznu zatvora do dve godine za svakoga ko, suprotno propisima, ubije, povredi, muči ili na bilo koji drugi način zlostavlja životinju. Ako je u pitanju veći broj jedinki, ili se radi o posebno zaštićenoj vrsti, zakon predviđa novčanu kaznu do million dinara, ili kaznu zatvora u trajanju do tri godine.

Međutim, praksa pokazuje da su zatvorske kazne veoma retke, a podaci Republičkog zavoda za statistiku su poražavajući. 

U 2021. godini podneta je 231 krivična prijava, ali je doneto samo 25 osuđujućih presuda. Kada se pogleda struktura presuda, jedno lice je osuđeno na šestomesečnu zatvorsku kaznu, osam osoba je kažnjeno novčanom kaznom, a 16 uslovno. 

Podaci za sledeću 2022. godinu, po Republičkom zavodu za statistiku, kažu da je za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja prijavljeno 210 osoba, a da je od njih jedna osuđena na zatvorsku, pet na novčanu i 16 na uslovnu kaznu zatvora. 

Osnovni problem je, kako navode mnogi aktivisti za prava životinja, to što počinioci najčešće ostaju nepoznati, a i kada su poznati, građani ih ne prijavljuju verovatno zbog straha od konfrontacije, ali i nepoverenja u rad institucija. 

Bajović: Zakon – mrtvo slovo na papiru

Profesorka krivično procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Vanja Bajović kaže za Insajder da je Zakon o dobrobiti životinja usvojen pre 16 godina, ali da se može reći da je ostao mrtvo slovo na papiru, imajući u vidu zanemarljiv broj prekršajnih postupaka koji se pokreću za kršenje njegovih odredbi.

Kako dodaje, za njegovu primenu je nadležna Veterinarska inspekcija, koja svoje nepostupanje pravda kadrovskim nedostacima, a sama primena bi mogla sa se poboljša kada bi se stavio u nadležnost i komunalnoj miliciji.

Ističe i kako se tužilaštva uopšte ne bave slučajevima kršenja ovog Zakona, uprkos brojnim prijavama građana.

Problem vidi i u lokalnim samoupravama. 

 “Lokalne samouprave su dužne da otvore prihvatilišta, organizuju službe zoohigijene na svojoj teritoriji i za to dobijaju sredstva iz budzeta. Pitanje je gde ta sredstva završavaju, kada vidimo u kakvom su nam stanju prihvatilišta i koliko je napuštenih pasa na ulicama. Lokalne samouprave pare koje dobijaju iz budžeta prebacuju privatnim kompanijama da obavljaju ove poslove, a one namerno ne rešavaju problem kako bi sticale profit”, kaže profesorka Bajović.

Smatra da je rešenje u doslednoj primeni Zakona, ali i u određenim zakonskim izmenama.

“Neophodno je insistirati na odgovornom vlasništvu, strogoj kontroli odgajivačnica, ispunjenju zakonskih obaveza od strane lokanih samouprava kao i strogoj kontroli trošenja budžetskih sredstava”, navodi Vanja Bajović. 

Marić: Mnogo nelogičnosti i onoga što ne odgovara situaciji na terenu

Branko Marić, predsednik Asocijacije nemačkih ovčara kaže za Insajder da Zakon o dobrobiti životinja generalno nije loš, ali da je problem u tome što se ne primenjuje. 

“Ne mogu da pričam sa preciznošću koliko je Zakon dobar. U njemu ima mnogo nelogičnosti, mnogo onoga što ne odgovara situaciji na terenu, ali stvarno ne možemo da pričamo o njemu kada se, od dana donošenja do dana današnjeg, ne primenjuje. Apsolutno - nemamo primenu”, navodi on. 

Marić navodi i rezultate studije Dr Nataše D. Stojanović, redovnog profesora Pravnog fakulteta u Nišu, koja je, faktografski izvukla podatke za deset godina, što se tiče broja prijavljenih i procesuiranih osoba za kršenje Zakona o dobrobiti životinja. 

“Kao uzorak su uzeti Kragujevac, Novi Sad i Niš, i dobijeni su podaci koliko je bilo slučajeva koji su procesuirani na osnovu tog Zakona. To je nešto minorno i smešno. Znači, radi se samo o tome da državne institucije ne rade svoj posao i da inspekcija nije tu da zatvara kafiće i restorane. Terenska inspekcija je tu da kontroliše problem koji postoji oko pasa, azila i slično, ali oni prijave često odbace sa izgovorom kako nisu nadležni i tako sa sebe skidaju odgovornost”, ističe on. 

Kao nadležne institucije navodi Ministarstvo poljoprivrede, Poljoprivrednu inspekciju i Upravu za veterinu. 

“Poljoprivredna inspekcija je nadležna za sve domaće životinje, a Uprava za veterinu za Zakon o dobrobiti životinja, gde je vrlo precizno navedeno da se to odnosi i na pse i mačke. Naravno, tu su i tužilaštvo, i policija, i svi oni koji, jednostavno, ne rade svoj posao”, ističe Marić. 

Marić dodaje i kako je veoma važno ko podnosi prijavu za zlostavljanje ili ubijanje životinja. 

“Nije isto kada vi ili ja podnesemo prijavu, ili, recimo, kada to učini načelnik Veterinarske inspekcije, koji može da pozove direktora ili načelnika Finansijske inspekcije, MUP i kaže - treba mi podrška, krećemo u kontrolu. Mi kao pojedinci, jednostavno, nemamo izvršnu vlast da bismo sprovodili zakon”, zaključuje Marić. 

Radivojević: Institucije će uvek odgovoriti da nisu nadležne

Tijana Radivojević iz inicijative građana "Pravnici za zaštitu životinja Novi Sad" kaže da je, što se tiče kršenja Zakona o dobrobiti životinja, prvi problem to što ne postoji preventiva.  

“Ne postoji uspostavljen mehanizam u smislu edukacije, kako građana, tako i ljudi koji se time bave - od pravosuđa, do inspektora i policije. Svi misle da uvek imaju da rade neke važnije stvari, nego da se “bave psima i mačkama”, a usvojeni su Zakon i podzakonski propisi koje treba da primenjuju i gde postoje mehanizmi za primenu. Najčešći utisak jeste da će institucije  uvek reći - mi nismo nadležni. Čak i ukoliko nisu, u obavezi su da obaveste nadležne organe. Međutim, oni to ne rade, pa građani budu zbunjeni  u smislu ko jeste nadležan, i na kraju obično odustanu od prijave”, ističe ona.

Kao drugi veliki problem navodi prihvatilišta, zato što ih u nekim delovima Srbije nema, a tamo gde ih ima, sve se radi uz pomoć “štapa i kanapa”. 

“Nema kontakta sa volonterima i građanima. Volonteri se ne pozivaju, a u prihvatilištima su dosta zatvoreni za saradnju, jer bi na taj način volonteri i građani mogli, na neki način, da budu mehanizam kontrole koliko se tamo radi adekvatno, a koliko ne.  Postoji komunalna inspekcija koja bi trebala da kontroliše da li je pas čipovan i da obilaze teren. Oni to ne rade, a ne znam ni da li imaju čitače”, ističe. 

Objašnjava i zašto je veoma mali broj prijava kršenja Zakona. 

“Kao prvo, ljudi možda i ne znaju kome se šta prijavljuje i na koji način. Ne dobijaju prave informacije. Ako i prijave, često se desi da niko ne postupi po prijavi ili da komunalni inspektor kaže – “izašao sam na teren, nisam mogao da uđem u objekat/dvorište, nije bilo nikoga” i priča se završi na tome”, navodi ona. 

Kada su u pitanju mere koje se određuju onima koji krše zakon, kaže da su sankcije veoma slabe i da se svode na prekršajne prijave ili novčane kazne. 

“Nema nekih konkretnih sankcija u smislu da se možda odredi obaveza rada ili volontiranja u Zoohigijeni na neko vreme, ili da se, pored novčane kazne, oformi registar pristupnika, pa da sutra taj neko možda ne može da uzme psa ili mačku kao kućnog ljubimca, zato što se pokazao kao nesavestan vlasnik. Mislim da moramo modernizovati vrstu sankcija, da to ne bude samo novčano kažnjavanje ili, kada je u pitanju krivično delo, uslovna kazna, zato što se to nije pokazalo kao dovoljno efikasna mera. Znači mora postojati nešto konkretnije”, kaže Radivojević.

Kao posebno važnu stvar, ponovo navodi potrebu edukacije, posebno komunalnih i veterinarskih inspektora, ali i utvrđivanje da li ih ima dovoljno i da li mogu da pokriju sav teren za koji su nadležni. 

“Postoji mnogo problema što se tiče napuštanja životinja i nesavesnih vlasnika, ali to ne može da ide u nedogled ukoliko postoje organi i službe koje će to da kontrolišu i sankcionišu. Ako toga nema, dobijamo problem da postoji mnogo napuštanja koja prolaze nekažnjeno, da imamo odgajivačnice koje su neregistrovane, mnogo sive zone gde ne možete da ispratite promet pasa i mačaka za koje više ne znate odakle su došli i ko ih je izbacio.  Sve rezultira time da ćemo imati životinje koje će biti na ulici, ili po privatnim pansionima koje će građani da plaćaju, da ih zbrinjavaju, udomljavaju, ili u zoohigijeni ili azilu, koji izgledaju kao logori. I to je začarani krug koji se uopšte ne rešava, a nije nerešiv, samo ako postoji volja”, dodaje ona.  

Ističe da niko ne sprovodi kontrolu, niti pokazuje nameru da se svemu pristupi savesno i ozbiljno, sa namerom da problemi počnu da se rešavaju. 

“Niko od nas ne očekuje da se problem reši preko noći, ali da bi bar počeo da se rešava, moramo imati saradnju sa nadležnim institucijama. Ne možemo biti odvojeni i ne može postojati odsustvo komunikacije, moramo komunicirati i razmenjivati informacije,  jer mi imamo informacije na terenu, a oni imaju mogućnost da nešto menjaju, jer su izvršna vlast koja treba da sprovodi propise i zakone i da sprovodi kontrolu”, zaključuje Tijana Radivojević iz inicijative građana “Pravnici za zaštitu životinja Novi Sad”. 

novinar Rajko Martinović