Krivični zakonik predviđa novčanu kaznu ili kaznu zatvora do dve godine za svakoga ko, suprotno propisima, ubije, povredi, muči ili na bilo koji drugi način zlostavlja životinju. Ako je u pitanju veći broj jedinki, ili se radi o posebno zaštićenoj vrsti, zakon predviđa novčanu kaznu do million dinara, ili kaznu zatvora u trajanju do tri godine.
Međutim, praksa pokazuje da su zatvorske kazne veoma retke, a podaci Republičkog zavoda za statistiku su poražavajući.&nbsp;
U 2021. godini podneta je 231 krivična prijava, ali je doneto samo 25 osuđujućih presuda. Kada se pogleda struktura presuda, jedno lice je osuđeno na šestomesečnu zatvorsku kaznu, osam osoba je kažnjeno novčanom kaznom, a 16 uslovno.&nbsp;
Podaci za sledeću 2022. godinu, po Republičkom zavodu za statistiku, kažu da je za krivično delo ubijanje i zlostavljanje životinja prijavljeno 210 osoba, a da je od njih jedna osuđena na zatvorsku, pet na novčanu i 16 na uslovnu kaznu zatvora.&nbsp;
Osnovni problem je, kako navode mnogi <a href="https://www.insajder.net/teme/veterane-na-cetiri-noge-vojska-rashoduje-i-prodaje-sluzbenog-psa-ne-mozete-da-date-obicnom-civilu-za-500-dinara">aktivisti za prava životinja</a>, to što počinioci najčešće ostaju nepoznati, a i kada su poznati, građani ih ne prijavljuju verovatno zbog straha od konfrontacije, ali i nepoverenja u rad institucija.&nbsp;
<h2>Bajović: Zakon – mrtvo slovo na papiru</h2>
Profesorka krivično procesnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu Vanja Bajović kaže za Insajder da je <a href="https://www.insajder.net/teme/konferencija-na-pravnom-fakultetu-izmena-zakona-o-dobrobiti-zivotinja-u-ovom-trenutku-nemoguca-misija">Zakon o dobrobiti životinja</a> usvojen pre 16 godina, ali da se može reći da je <a href="https://www.insajder.net/teme/vanja-bajovic-zivimo-u-drzavi-u-kojoj-institucije-nemamo-video">ostao mrtvo slovo na papiru</a>, imajući u vidu zanemarljiv broj prekršajnih postupaka koji se pokreću za kršenje njegovih odredbi.
Kako dodaje, za njegovu primenu je nadležna Veterinarska inspekcija, koja svoje nepostupanje pravda kadrovskim nedostacima, a sama primena bi mogla sa se poboljša kada bi se stavio u nadležnost i komunalnoj miliciji.
Ističe i kako se tužilaštva uopšte ne bave slučajevima kršenja ovog Zakona, uprkos brojnim prijavama građana.
Problem vidi i u lokalnim samoupravama.&nbsp;
&nbsp;“Lokalne samouprave su dužne da otvore prihvatilišta, organizuju službe zoohigijene na svojoj teritoriji i za to dobijaju sredstva iz budzeta. <a href="https://www.insajder.net/teme/jelena-jevtovic-za-insajder-gde-odlaze-milioni-evra-namenjeni-zastiti-zivotinja-video">Pitanje je gde ta sredstva završavaju</a>, kada vidimo u kakvom su nam stanju prihvatilišta i koliko je napuštenih pasa na ulicama. Lokalne samouprave pare koje dobijaju iz budžeta prebacuju privatnim kompanijama da obavljaju ove poslove, a one namerno ne rešavaju problem kako bi sticale profit”, kaže profesorka Bajović.
Smatra da je rešenje u doslednoj primeni Zakona, ali i u određenim zakonskim izmenama.
“Neophodno je insistirati na odgovornom vlasništvu, strogoj kontroli odgajivačnica, ispunjenju zakonskih obaveza od strane lokanih samouprava kao i strogoj kontroli trošenja budžetskih sredstava”, navodi Vanja Bajović.&nbsp;
<h2>Marić: Mnogo nelogičnosti i onoga što ne odgovara situaciji na terenu</h2>
Branko Marić, predsednik Asocijacije nemačkih ovčara kaže za Insajder da <a href="https://www.insajder.net/teme/konferencija-na-pravnom-fakultetu-izmena-zakona-o-dobrobiti-zivotinja-u-ovom-trenutku-nemoguca-misija">Zakon o dobrobiti životinja</a> generalno nije loš, ali da je problem u tome što se ne primenjuje.&nbsp;
“Ne mogu da pričam sa preciznošću koliko je Zakon dobar. U njemu ima mnogo nelogičnosti, mnogo onoga što ne odgovara situaciji na terenu, ali stvarno ne možemo da pričamo o njemu kada se, od dana donošenja do dana današnjeg, ne primenjuje. Apsolutno - nemamo primenu”, navodi on.&nbsp;
Marić navodi i rezultate <a href="https://zbornik.pf.uns.ac.rs/wp-content/uploads/2019/12/doi_10.5937_zrpfns53-22679.pdf">studije Dr Nataše D. Stojanović, redovnog profesora Pravnog fakulteta u Nišu</a>, koja je, faktografski izvukla podatke za deset godina, što se tiče broja prijavljenih i procesuiranih osoba za kršenje Zakona o dobrobiti životinja.&nbsp;
“Kao uzorak su uzeti Kragujevac, Novi Sad i Niš, i dobijeni su podaci koliko je bilo slučajeva koji su procesuirani na osnovu tog Zakona. To je nešto minorno i smešno. Znači, <a href="https://www.insajder.net/teme/protest-protiv-zanemarivanja-i-zlostavljanja-zivotinja-drzava-da-primenjuje-propise-koje-je-donela">radi se samo o tome da državne institucije ne rade svoj posao</a> i da inspekcija nije tu da zatvara kafiće i restorane. Terenska inspekcija je tu da kontroliše problem koji postoji oko pasa, azila i slično, ali oni prijave često odbace sa izgovorom kako nisu nadležni i tako sa sebe skidaju odgovornost”, ističe on.&nbsp;
Kao nadležne institucije navodi Ministarstvo poljoprivrede, Poljoprivrednu inspekciju i Upravu za veterinu.&nbsp;
“Poljoprivredna inspekcija je nadležna za sve domaće životinje, a Uprava za veterinu za Zakon o dobrobiti životinja, gde je vrlo precizno navedeno da se to odnosi i na pse i mačke. Naravno, tu su i tužilaštvo, i policija, i svi oni koji, jednostavno, ne rade svoj posao”, ističe Marić.&nbsp;
Marić dodaje i kako je veoma važno ko podnosi prijavu za zlostavljanje ili ubijanje životinja.&nbsp;
“Nije isto kada vi ili ja podnesemo prijavu, ili, recimo, kada to učini načelnik Veterinarske inspekcije, koji može da pozove direktora ili načelnika Finansijske inspekcije, MUP i kaže - treba mi podrška, krećemo u kontrolu. Mi kao pojedinci, jednostavno, nemamo izvršnu vlast da bismo sprovodili zakon”, zaključuje Marić.&nbsp;
<h2>Radivojević: Institucije će uvek odgovoriti da nisu nadležne</h2>
Tijana Radivojević iz inicijative građana "Pravnici za zaštitu životinja Novi Sad" kaže da je, što se tiče kršenja Zakona o dobrobiti životinja, prvi problem to što ne postoji preventiva. &nbsp;
“Ne postoji uspostavljen mehanizam u smislu edukacije, kako građana, tako i ljudi koji se time bave - od pravosuđa, do inspektora i policije. Svi misle da uvek imaju da rade neke važnije stvari, nego da se “bave psima i mačkama”, a usvojeni su Zakon i podzakonski propisi koje treba da primenjuju i gde postoje mehanizmi za primenu. Najčešći utisak jeste da će institucije &nbsp;uvek reći - mi nismo nadležni. Čak i ukoliko nisu, u obavezi su da obaveste nadležne organe. Međutim, oni to ne rade, pa građani budu zbunjeni &nbsp;u smislu ko jeste nadležan, i na kraju obično odustanu od prijave”, ističe ona.
Kao drugi veliki problem <a href="https://www.insajder.net/prenosimo/usvojeni-zahtevi-peticije-za-zastitu-zivotinja-u-azilima">navodi prihvatilišta</a>, zato što ih u nekim delovima Srbije nema, a tamo gde ih ima, sve se radi uz pomoć “štapa i kanapa”.&nbsp;
“Nema kontakta sa volonterima i građanima. Volonteri se ne pozivaju, a u prihvatilištima su dosta zatvoreni za saradnju, jer bi na taj način volonteri i građani mogli, na neki način, da budu mehanizam kontrole koliko se tamo radi adekvatno, a koliko ne. &nbsp;Postoji komunalna inspekcija koja bi trebala da kontroliše da li je pas čipovan i da obilaze teren. Oni to ne rade, a ne znam ni da li imaju čitače”, ističe.&nbsp;
Objašnjava i zašto je veoma mali broj prijava kršenja Zakona.&nbsp;
“Kao prvo, ljudi možda i ne znaju kome se šta prijavljuje i na koji način. Ne dobijaju prave informacije. Ako i prijave, često se desi da niko ne postupi po prijavi ili da komunalni inspektor kaže – “izašao sam na teren, nisam mogao da uđem u objekat/dvorište, nije bilo nikoga” i priča se završi na tome”, navodi ona.&nbsp;
Kada su u pitanju mere koje se određuju onima koji krše zakon, kaže da su sankcije veoma slabe i da se svode na prekršajne prijave ili novčane kazne.&nbsp;
“Nema nekih konkretnih sankcija u smislu da se možda odredi obaveza rada ili <a href="https://www.insajder.net/arhiva/price/komunalci/lubenice-problem-a-nelegalna-gradnja-odrzavanje-zoohigijene-smece-na-ulicama">volontiranja u Zoohigijeni </a>na neko vreme, ili da se, pored novčane kazne, oformi registar pristupnika, pa da sutra taj neko možda ne može da uzme psa ili mačku kao kućnog ljubimca, zato što se pokazao kao nesavestan vlasnik. Mislim da moramo modernizovati vrstu sankcija, da to ne bude samo novčano kažnjavanje ili, kada je u pitanju krivično delo, uslovna kazna, zato što se to nije pokazalo kao dovoljno efikasna mera. Znači mora postojati nešto konkretnije”, kaže Radivojević.
Kao posebno važnu stvar, ponovo navodi potrebu edukacije, posebno komunalnih i veterinarskih inspektora, ali i utvrđivanje da li ih ima dovoljno i da li mogu da pokriju sav teren za koji su nadležni.&nbsp;
“Postoji mnogo problema što se tiče napuštanja životinja i nesavesnih vlasnika, ali to ne može da ide u nedogled ukoliko postoje organi i službe koje će to da kontrolišu i sankcionišu. Ako toga nema, dobijamo problem da postoji mnogo napuštanja koja prolaze nekažnjeno, da imamo odgajivačnice koje su neregistrovane, mnogo sive zone gde ne možete da ispratite promet pasa i mačaka za koje više ne znate odakle su došli i ko ih je izbacio. &nbsp;Sve rezultira time da ćemo imati životinje koje će biti na ulici, ili po privatnim pansionima koje će građani da plaćaju, da ih zbrinjavaju, udomljavaju, ili u zoohigijeni ili azilu, koji izgledaju kao logori. I to je začarani krug koji se uopšte ne rešava, a nije nerešiv, samo ako postoji volja”, dodaje ona. &nbsp;
Ističe da <a href="https://www.insajder.net/teme/protest-protiv-zanemarivanja-i-zlostavljanja-zivotinja-drzava-da-primenjuje-propise-koje-je-donela">niko ne sprovodi kontrolu, niti pokazuje nameru</a> da se svemu pristupi savesno i ozbiljno, sa namerom da problemi počnu da se rešavaju.&nbsp;
“Niko od nas ne očekuje da se problem reši preko noći, ali da bi bar počeo da se rešava, moramo imati saradnju sa nadležnim institucijama. Ne možemo biti odvojeni i ne može postojati odsustvo komunikacije, moramo komunicirati i razmenjivati informacije, &nbsp;jer mi imamo informacije na terenu, a oni imaju mogućnost da nešto menjaju, jer su izvršna vlast koja treba da sprovodi propise i zakone i da sprovodi kontrolu”, zaključuje Tijana Radivojević iz inicijative građana “Pravnici za zaštitu životinja Novi Sad”.&nbsp;
 
novinar Rajko Martinović
&nbsp;

Teme

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Zaštita životinja u Srbiji: Šesnaest godina Zakona, ali nasilje i dalje nekažnjeno

Aktivistkinja za dobrobit životinja Tatjana Laketa kaže za Insajder da se, <a href="https://www.mod.gov.rs/cir/22269/oglas-za-prodaju-suvisnih-i-rashodovanih-sluzbenih-pasa-u-vp-2079-nis">u oglasu za prodaju koji je objavilo Ministarstvo odbrane</a>, očigledno koristi termin koji se koristi i za predmete, ali da Zakon o dobrobiti životinja propisuje Načelo univerzalnosti bola, što znači da životinje osećaju tugu, stres i bol, te da se prema njima nikako ne sme ophoditi kao prema predmetima. 
“To obavezuje svakog vlasnika, u ovom slučaju Vojsku Srbije, i dužnost mu je da se ponaša kao dobar domaćin. Da li to znači da dobar domaćin treba iz domaćinstva da odbaci životinju koja više nije od koristi i kada ostari? Na žalost, Srbija je puna takvih domaćina. Iz mog iskustva, starije životinje, a ovde se radi o starijim psima, teže pronalaze dom nego mlađe. A u konkretnom slučaju službenih pasa, ako ih ne udomi neko ko je sa njima radio, pronalazak novog vlasnika će ići veoma teško”, kaže Laketa. 
Navodi kako je i sama prodaja službenih pasa upitna.
“Trgovinu reguliše zakon, a po članu 59 tog zakona – prodaju mogu da vrše samo registrovane odgajivačnice. Nisam sigurna da Vojska ima odgajivačnicu registrovanu kod Uprave za veterinu. Situacija na terenu, inače, pokazuje da se zakon ne poštuje, jer je u Upravi za veterinu registrovano tek oko 90 odgajivačnica, dok ih je na sajtu Kinološkog saveza Srbije upisano mnogo više”, ističe Laketa. 
<h2>Marić (Asocijacija nemačkih ovčara): Ne možete službenog psa dati “na čuvanje” običnom civilu za 500 dinara</h2>
Branko Marić, predsednik Asocijacije nemačkih ovčara kaže za Insajder da je praksa prodaje službenih pasa u Centru za obuku dugogodišnja i dodaje da bi podatak o broju obučenih pasa u tom centru trebalo da bude poverljiva informacija, na šta objavljivanje ovakvog oglasa baš i ne ukazuje. 
Navodi kako je objekat za obuku pasa u Nišu još uvek u dobrom stanju i da se dobro održava, ali ističe druge probleme. 
“Sramno je da pse koji su bili u službi neko kupi za 500 dinara. Ti psi nisu živeli u normalnim uslovima, i da bi ih neko preuzeo – oni moraju da prođu obuku socijalizacije. Takvog psa ne možete da date za 500 dinara “na čuvanje” običnom civilu”, navodi Marić. 
Dodaje kako ovaj problem oslikava kompletnu situaciju u društvu i nerad državnih institucija, da je, najblaže rečeno, sve pitanje etike i morala i da ima dosta veze sa životom, ali i politikom. 
“U razvijenim zemljama praksa je da takve pse udomljavaju službeni vodiči. Kod nas je praksa bila da oni ostanu pri vojsci ili policiji, imaju status penzionera i budu maženi i paženi do kraja života. Međutim, to se do početka 2000ih godina menja, i od tada kreće “rashodovanje””, kaže Marić. 
Ističe kako se pas, u krivično-pravnim procesima, tretira kao stvar, a ne kao domaća životinja, i osvrće se na poseban problem u našem društvu, koji ne važi samo za službene pse, ali ga je u ovom slučaju posebno važno naglasiti. 
“Da bi neko bio vlasnik psa, mora da prođe posebnu obuku, što je obaveza po zakonu. A da bi pas živeo u urbanoj sredini, mora da ima položen ispit socijalizacije”, zaključuje Branko Marić, predsednik Asocijacije nemačkih ovčara. 
<h2>Doktor Radović: Iznenađen sam što se službeni psi prodaju kao "staro gvožđe"</h2>
Doktor veterinarske medicine i kapetan u rezervi Nikola Radović, koji se, na pojedinim karaulama, pre više decenija bavio službenim psima, kaže za Insajder da se radi o civilizovanim i socijalizovanim jedinkama, ali da im je na žalost, radni vek istekao i da, zbog zdravstvenih ili nekih drugih razloga više nisu “pod obukom”. 
Dodaje da su takvi psi uvek bili traženi i rado preuzimani kada postanu veterani. 
“Iznenađen sam time da se prodaju kao “staro gvožđe”. To je nehumano i neetički. Čudno je da su oglašeni, jer su u ranijim periodima bili lepo čuvani. Nekada je to išlo drugačije – znalo se kome takvi psi idu, u proverene ruke, starim kerovođama koji znaju da rukuju njima, tako da su ih oni masovno i preuzimali”, kaže Radović i dodaje da se radi o “pismenim psima, koji su prošli obuku, i pismenim kerovođama, koji su obuku, takođe, prošli”. 
Ističe da javnih oglasa nekada nije bilo, već da su životinje završavale uglavnom kod bivših vojnika. 
“Oni, koji su nekada bili traženi, sada su višak, a davanje oglasa i da pas ode za kutiju cigareta, to je za svaku osudu. To nije roba za koju uđeš u samoposlugu i staviš je na kasu. To je živo biće koje ima dušu, a izložiti ga na prodaju – je jedna totalno nekompetentna kupovina. Poklonite službenog psa nekom kompetentnom, sramota je staviti pseću personu u rang kutije cigareta”, zaključuje doktor Nikola Radović. 
<h2>Vojni analitičar Jevtić: Rashodovanje nema nikakvu negativnu konotaciju</h2>
<a href="https://specijalne-jedinice.com/">Vojni analitičar Miloš Jevtić</a>, ističe da je, prema pozitivnopravnim zakonskim i podzakonskim aktima (Zakon o dobrobiti životinja, Pravilnik o materijalnom poslovanju u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije) implicitno i eksplicitno utvrđen i status koji službeni psi imaju pri jedinicama Vojske Srbije. 
“Ukratko, službeni psi se vode kao sredstva specijalne namene, a ne kao živa bića sa pravnim subjektivitetom. Naravno, priznaje im se pravna zaštita pozitivnopravnim odredbama u Republici Srbiji, koja konstituiše obavezu humane brige o njima. Ovaj status omogućava da se službeni psi planski nabavljaju, evidentiraju, gaje, obučavaju, neguju i rashoduju.”, kaže Jevtić.
Ističe kako je, nedavno objavljen oglas o prodaji rashodovanih službenih pasa Vojske Srbije, uobičajena i pozitivna praksa, iz više razloga. 
“Prvo, treba jasno napraviti razliku između službenog psa i psa ljubimca. Službeni pas se gaji i obučava da pomaže u obavljanju službenih aktivnosti. Samim tim, kapaciteti pasa, kao i svakog resursa, tokom upotrebe se troše. Psi, kao i bilo koji drugi resurs, mogu redovno (usled starosti), ili vanredno (usled povrede koja trajno umanjuje neke kapacitete službenog psa) izgubiti radnu sposobnost za službu pri Vojsci Srbije, to jest sposobnost za efektivnu čuvarsku, zaštitnu, tragačku službu i pronalaženje minsko- eksplozivnih sredstava i psihoaktivnih supstanci”, navodi Jevtić. 
Dodaje i kako se odluka o prestanku službe ne donosi proizvoljno, već kada za to nastupe objektivne okolnosti, a donose je školovani tehničari i doktori veterinarske medicine. 
“Kao što profesionalni vojnik odlazi u penziju, odnosno prestaje mu profesionalna vojna služba, tako se i službeni pas rashoduje. Rashodovanje, najprostije rečeno, znači trajno udaljavanje iz upotrebe i nema nikakvu negativnu konotaciju, poput škartiranja robe s greškom, ili odbacivanje istrošenih resursa na otpad. Drugim rečima, rashodovanje je potpuno logičan momenat koji mora doći u radnom veku službenog psa”, kaže on. 
“Da li rashodovan službeni pas može biti sjajan kućni ljubimac? Apsolutno! Vera u ovo upravo i jeste poenta ovog oglasa — da četvoronožni pripadnici vojske, nakon "odlaska u zasluženu penziju”, pronađu udobni dom”, navodi Jevtić.
Dodaje da se, od momenta uvođenja u evidenciju, pa sve do "napuštanja službe”, o službenim psima neprekidno staraju službeni vodiči pasa i veterinari. 

“Centar za obuku pasa Vojske Srbije u Nišu raspolaže vrlo dobrom infrastrukturom i profesionalnim kadrom. Ko ne veruje u to, samo neka pogleda mnoštvo fotografija i video-snimaka pasa, na kojima se jasno vidi pravilna uhranjenost, humano ophođenje vodiča prema psima i vrhunska obučenost pasa”, kaže Jevtić.
Dodaje da, za skoro 13 godina rada sa specijalnim jedinicama Vojske Srbije i MUP, nije video psa koji nema zdrave zube, zdravu, urednu dlaku, šape, leđa, kukove… 
“Isto tako nisam video vodiča koji nije "srastao” sa svojim psom, jer se kvalitetna obuka psa temelji na izgradnji poverenja i emotivnog odnosa sa svojim vodičem. Upravo su vodiči, ili njihove porodice, prijatelji, i drugi ljudi od poverenja, oni koji preuzimaju ove pse onda kada se rashoduju. Ovo iz razloga što su emotivne veze između vodiča i ovih pasa dugogodišnje i veoma jake, jer vodiči, zajedno sa ostalim kolegama na terenu neretko psima veruju svojim životima, a neke su upravo ovi četvoronožni pripadnici vojske spasavali kada su bili životno ugroženi”, ističe on. 
Što se tiče cene po kojoj se psi prodaju, smatra da su kritike bez utemeljenja, te da “cilj oglasa nije da Ministarstvo odbrane i Vojska Srbije zarade novac od prodaje, nego upravo da se omogući onome kome se konkretan pas dopadne, nakon što ga uživo pogleda i nakon što se i na licu mesta obavi "intervju” sa njim kao potencijalnim budućim vlasnikom, da psa preuzme uz simboličnu cenu”.
Kada je u pitanju odgovorno vlasništvo i human odnos prema udomljenim službenim psima, dodaje da i za to postoji rešenje. 
“Nijedan ugovor, nijedna pretnja sankcijom ne mogu da spreče nehumano postupanje ni prema drugim ljudima, a tek životinjama. Ipak, mogu se preduzeti mere kojima se može uvećati mogućnost da službeni psi dobiju humane vlasnike i udobne domove. Upravo zato je oglašeno da se ovi psi mogu preuzeti isključivo razgledanjem uživo, kada je moguće steći utisak o karakteru zainteresovanog kupca i reakcijama psa na njega” zaključuje Jevtić.
<a href="https://www.insajder.net/prenosimo/gradani-traze-udomljavanje-vojska-u-nisu-prodaje-sluzbene-pse-po-ceni-od-500-dinara"> Ministarstvo odbrane objavilo je 16, maja oglas o prodaji „suvišnih i rashodovanih“ službenih pasa</a> iz kasarne "Knjaz Mihailo“ u Nišu i građani od juče mogu da odu u kasarnu i da ih pogledaju.
U oglasu su navedena imena dvadesetak pasa, uz godine starosti, rasu i cenu.
Psi se uglavnom prodaju po ceni od 500 dinara, s tim što jedan pas košta 400 dinara, nekoliko njih 2.000 i 2.500, a najskuplji košta 3.000 dinara.
Među psima koji se prodaju najviše je nemačkih i belgijskih ovčara, ali ima i šarplaninaca i labradora.
Centar za obuku pasa u Nišu formiran je u septembru 2020. godine iz sastava Čete za obuku vodiča pasa, uzgoj i dresuru pasa, koja je bila deo Centra za obuku logistike. 
Ovaj centar nastavlja tradiciju nekadašnjeg 40. Centra za obuku vojnika vodiča pasa i pasa SSSNO, osnovanog 21. oktobra 1957. godine pod nazivom Centar za odgoj pasa, kao i 40. veterinarskog nastavnog centra i Čete za obuku vodiča pasa, uzgoj i dresuru pasa pri Centru za obuku logistike, <a href="https://www.vs.rs/sr_cyr/jedinice/vojska-srbije/komanda-za-obuku/centar-za-obuku-pasa">navodi se na sajtu Vojske Srbije</a>.
novinar Rajko Martinović

Veterane na četiri noge Vojska "rashoduje" i prodaje: "Službenog psa ne možete da date običnom civilu za 500 dinara"