Vladislav Bajac: Kulturna javnost postaje deo bloka protivljenja onome što nam se dugo događa (VIDEO)

Pisac Vladislav Bajac, gostujući u emisiji 3D - Nova dimenzija dana na Insajder telviziji, osvrnuo se na to kako je prethodna tri meseca naša kulturna i intelektualna javnost odgovorila na ove proteste.

“Mislim da je uticaj kulturne javnosti izuzetno bitan. On nije onakav kakav bi političari hteli, ali u svakom slučaju ima jednu vrstu vidljivosti koja je veća nego kod mnogih drugih profesija. Pisci, na primer, mogu biti vidljivi, ali često i nisu. Tako da moja struka, iz dvostrukog ugla i izdavača i pisca, zapravo pokazuje da se na jedan način ta pisana, a ponekad i usmena reč, postavlja. U svakom slučaju, mislim da je i kultura postala deo celokupnog bloka protivljenja onome što nam se toliko dugo događa. Ja sam bio jedan od kritičara toga što se ćutalo tolike godine. Nije mi se to dopadalo i nije mi se dopadalo što mnogi iz starih generacija nisu o tome govorili”, navodi Bajac.

Protesti su krenuli od Fakulteta dramskih umetnosti, a glumci od početka protesta završavaju predstave gestovima bunta i podrške. Čelni ljudi kulturnih ustanova nalaze se u procepu i kalkulišu s tom podrškom u smislu: “Šta mogu da dobijem, šta mogu da izgubim?” Šta vi mislite o tome?

“Ljudski gledano, ja to mogu da razumem, jer prosto mi znamo koja je pozicija ljudi koji komanduju institucijama. Dakle, oni su negde u nebranom grožđu između toga da su svesni da su budžetske firme i da zavise od toga ko ih plaća. Ali, s druge strane, treba biti i kritičan i ne prihvatiti to kako se ponašaju, jer su ipak deo struke. Iskustvo nam govori da možemo biti spremni na apsolutno sve. Ljudi sa dva razreda škole mogu da vode i neke institucije.”

Dosta je opasno na studentskim protestima – desilo se preko 50 napada. Nekada se to drugačije rešavalo. Devedesetih su se slali kordoni policije, sada se šalju batinaši, ljudi se udaraju kolima. Kako vidite tu razliku? 

“Pa to je neka vrsta modernosti, ja bih rekao. Lukavost u politici je nesrazmerna i ona prosto nema granice. Mislim da je ta vrsta perfidnosti odnosa prema javnosti strašna. Mi nemamo više problem sa lažiranjem istine i života koji živimo. Ta vrsta zapravo neimanja granica u ponašanju prema celokupnoj javnosti stvarno je beskonačna. I mislim da čak i ljudima poput mene, koji se bave jezikom, polako nedostaju reči za to gde stižemo. Ja sam, između ostalog, poslednjih godina napisao i objavio knjigu koja je posredno ispričala priču o nečemu što se događalo pre 40 godina u Jugoslaviji. Pa sam onda poredio i 1996. i 2000. i nekako se mogu naći različitosti i sličnosti da čovek iz toga nešto nauči.”

Govorimo o romanu Pucanje u prazno, koji je izašao jeseni 2024. Šta je to u 80-ima bilo toliko specifično? 

“Ja mislim da je ta dekada bila utemeljenje svega što se krajem 60-ih i cele decenije 70-ih zapravo zaokruživalo, a to je cvetanje kreativnosti i pameti, i ovog i onog sveta. To jeste dobro preklapanje i poklapanje kultura i u Sjedinjenim Američkim Državama i u Jugoslaviji. Verovatno je teško sad i zamisliti da su u toj dekadi i politički odnosi između Jugoslavije i Amerike, tj. Sjedinjenih Država, bili na prilično visokom nivou. Individualizam je zapravo bila reč koja je možda mogla da razjasni najveći deo sličnosti i razlika. To je period kada se individualno smatralo kreativnim, kada je sve što je bilo individualno značilo da imate slobodu. Poređenje reči ‘individualnost’ danas uopšte više ne znači to što je značilo. I ja prvi put čak i zatičem sebe da mi se dopada nešto što u nekim normalnim okolnostima ne bih mnogo zagovarao, a to je kolektiv. To je nešto što je ovoga puta izuzetno dobro, i to neisticanje pojedinca je u ovakvim uslovima i ovim povodom izuzetno dobro.”

Vlast u Srbiji koristi stare metode. Hrvati su ponovo upleli prste, sada su tu i vojvođanski separatisti. Kako će se to primiti u masama koje imaju sužen pristup informacijama, isključivo preko tradicionalnih medija, vrlo kontrolisanih? 

“Odgovor svi znamo. Dok god se ne oslobode mediji, ta vrsta primitivnosti i isključivanja kompleksnih stvari ostaće na delu. Ali ja se toplo nadam ili više obraćam pažnju na onu drugu količinu ljudi koja zapravo pokazuje sasvim suprotno od ovoga što konstatujemo kod uslovno nedovoljno obrazovanog ili neobaveštenog sveta. A to je da se stvara jedno, sada već geografski gledano, šire jedinstvo. Mislim da će pobediti ta vrsta optimizma. Mislim da ljudi nisu očekivali da od Hrvata doživimo podršku, da ne pričamo o drugim nacijama. Ova mladost koja je sada pokrenuta na ovaj način pokazala je koliko je prevaziđen politički model koji upotrebljava vlast. To se do pre izvesnog vremena nije moglo tako jasno videti.”

Kod nas je ulaganje u kulturu daleko ispod evropskog proseka. Kako je to bilo osamdesetih?

“Brojevi nisu bili toliko bitni, iako su bili viši i veći. Osim boljeg stanja u kulturi i posledica – boljih dela u svakom slučaju ili boljeg osećaja slobode – bilo je malo i glumatanja. To je značilo ono kao iz poznatih nam filmova ili viceva: mi ćemo malo više da budemo kao slobodni, a vi ćete kao da nas zabranjujete.”

Izvor: Insajder