Tadić: Iran je bliži nuklearnoj bombi nego ikad, nadzor više ne postoji (VIDEO)

Iako se u medijima govori o mogućem „povlačenju“ Irana iz Međunarodne agencije za atomsku energiju, nuklearni fizičar i analitičar Tonči Tadić pojašnjava da formalno do toga nije došlo - već da je reč o drastičnijem koraku.

„Oni se nisu povukli iz Međunarodne agencije, već su zabranili pristup inspektorima IAEA da uđu u iranska nuklearna postrojenja“, kaže Tadić. 

Kako objašnjava, Iran je onemogućio ulazak svima koji bi te objekte nadzirali, a imaju bilo kakvu vezu sa Agencijom. I pored napora direktora Rafael Grosija i pokušaja dijaloga s Teheranom, Tadić ne veruje da će doći do popuštanja.

Upravo zbog toga, kako kaže, glavna tema i na Istoku i na Zapadu postala je - u kakvom su stanju iranska nuklearna postrojenja.

„Iran, naravno, ne želi da prizna da su puno ili malo oštećena, nego igra igru mačke i miša. Pristup inspektora IAEA bi potvrdio da su neka od tih postrojenja zapravo netaknuta, što bi moglo da dovede do novog izraelsko-američkog napada. Ako se pokaže da su jako oštećena, to bi izašlo u javnost i bila bi prilična blamaža za Iran“, ocenjuje Tadić.

I dok pojedini izveštaji sugerišu da su napadi Izraela i SAD unazadili iranski nuklearni program za samo nekoliko sedmica, činjenica da se ne zna gde je 400 kilograma obogaćenog uranijuma dodatno izaziva zabrinutost.

„Cilj je bio potpuno onemogućiti Iran. Iran je definitivno gurnut na traku puta prema nuklearnoj bombi“, smatra Tadić. Naglašava da, dokle god postoji politička volja i novac, kao i spremnost da se ignorišu sankcije, program će se razvijati.

"Izraelci su, naravno, pobili jedan veliki broj naučnika i vojnih zapovednika, nanesena je velika šteta, ali mi ne znamo kolika je. Ne znamo gde je taj Iran - na kojim je lokacijama.“

Prema njegovim rečima, iz ove situacije postoje samo dva moguća izlaza.

"Jedan je da Iran pristupi pregovorima sa IAEA, dopusti inspekciju svojih postrojenja i sve to završi sa nekim političkim dogovorom. Druga varijanta je da Iran uskoro napravi nuklearni test i da onda sa te pozicije pristupi pregovorima“, kaže Tadić.

S obzirom na to da je u izraelskom napadu ubijen sam vrh iranske nuklearne nauke, pitali smo da li Iran uopšte može dalje.

"To ne možemo znati ni vi, ni ja, niti iko u SAD-u i Izraelu. Oni su pobili one za koje su znali. Koliko je ekipe iz drugog ešalona u igri spremno toliko da rizikuje - ne samo što imaš problem s radioaktivnošću, nego te može ubiti i Mosad.“

Upozorava da će, za "dobar novac i dobru sigurnost“, ljudi ipak odlučiti da nastave taj rad - jer jednom kada zemlja dođe do nuklearnog oružja, pravila se menjaju.

"Ako želiš pregovore, onda treba pustiti međunarodnu inspekciju i potvrditi da su ti namene miroljubive. Druga varijanta je da kažeš - tukli ste nas, ovo vam je poslednji put. Ja se bojim da smo bliži ovom drugom, crnom scenariju“, kaže Tadić.

Strahovanja da bi Iran mogao da razvija tajni nuklearni program bez međunarodnog nadzora podsećaju na slučaj Iraka iz 2003. godine. Tadić, međutim, upozorava da bi takav scenario imao znatno ozbiljnije posledice.

„Ovo sa Irakom je završilo u 14-godišnjoj kalvariji bez jasnog rezultata. Pri tome, uzmite u obzir da je stanovništvo, a i teritorija Irana tri puta veće – i teško da bi se tu nešto postiglo.“ Prema njegovim rečima, moguće su pobune, pokušaji destabilizacije iznutra, ali „bojim se da neće zaustaviti osnovnu priču, a to je put Irana prema nuklearnoj bombi“.

Naglašava da jednom kada neka zemlja nabavi nuklearno oružje, ono prestaje da bude predmet spoljnog pritiska.

„Mada dođe pod sankcije, kao Severna Koreja. Iran sve vreme balansira između te dve priče. Sa jedne strane kaže - ne, mi to ne radimo, jer ne želimo sankcije, a sa druge daje do znanja da možda ipak rade.“

Tadić smatra da je ova „kompleksna igra mačke i miša“ počela još 2018. godine, kada je američki predsednik Donald Tramp istupio iz sporazuma.

„Tramp je iz potpuno bezveznih razloga, najverovatnije radi nagovoranja Netanjahua, istupio iz tog sporazuma i razvodnio čitav sistem kontrole iranskog nuklearnog programa. On je poslao dve poruke. Prvo, da je svaki krug pregovora i svaki sporazum sa Amerikancima besmislen, jer se sutra nekome u Beloj kući može desiti da zaključi da je taj sporazum besmislen.“

Istorijat Međunarodne agencije za nuklearnu energiju

"Čudesna domišljatost čoveka ne sme da bude posvećena njegovoj smrti, već njegovom životu", rečenica je kojom američkim predsednik Dvajt Ajzenhauer 1953. godine pozvao na formiranje međunarodnog tela koje će kontrolisati nuklearne arsenale svetskih sila. Iz te ideje, četiri godine kasnije je u okviru Ujedinjenih nacija nastala Međunarodna agencija za atomsku energiju.

Najuže posmatrano, glavni zadatak Agencije sa sedištem u Beču je da prati da li se broj prijavljenog nuklearnog oružja podudara sa stanjem na terenu. Međutim, inspektori imaju mnogo više posla od toga. Agenciju čini 180 zemalja članica, među kojima je i osam nuklearnih sila. Deveta - Severna Koreja, povukla se iz Agencije 1994. godine.

Sa državama članicama Agencija ima tri vrste sporazuma. Sa zemljama bez nuklearnog oružja sklopljen je takozvani sveobuhvatni sporazum o zaštiti, prema kojem inspektori nadgledaju kretanje nuklearnih resursa i aktivnosti određene države. Zatim, tu su posebni, takozvani dobrovoljni sporazumi kojima je Agenciji dozvoljeno da kontroliše civilna nuklearna postrojenja pet prvobitnih nuklearnih sila. Naposletku, postoje i posebni sporazumi koje je Agencija sklopila sa Indijom, Pakistanom i Iranom, odnosno sa državama koje imaju nuklearno oružje, a koje nikada nisu potpisale Sporazum o neširenju nuklearnog oružja iz 1968.

Kada je reč o Iranu, on je član Međunarodne agencije za atomsku energiju i potpisnik je Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. Iako nuklearni program Irana postoji duže od sedamdeset godina, zapadne sile su poslednjih decenija zabrinute da je Teheran blizu da napravi nuklearnu bombu. Tako nešto je za države poput Amerike, a posebno za Izrael - crvena linija. Uprkos tome što su bliski saveznici, ideja da Iran ima nuklearno oružje nije bliska ni Rusiji i Kini. Međunarodna agencija za atomsku energiju dugo se bavi pitanjem iranskog nuklearnog programa, a posebno važnu ulogu dobila je 2015. godine kada je sklopljen takozvani Iranski nuklearni sporazum.

Sporazum su, kao glavni akteri postigli Iran i Sjedinjene Države, a podržale Kina, Francuska, Rusija, Nemačka, Velika Britanija i Evropska unija. Tada je Iranu dozvoljeno da obogaćuje uranijum, ali samo do 3,67 odsto - šta je dovoljno za nuklearne elektrane, a mnogo niže od nivoa neophodnog za oružje. Takođe, Iran je pristao da smanji zalihe uranijuma, da ograniči upotrebu nuklearnih centrifuga i dozvoli inspektorima Međunarodne agencije za atomsku energiju da detaljno nadgledaju njegov nuklearni program.

Međutim, iako su u tom periodu Amerikanci, a i inspektori potvrđivali da se Iranci pridržavaju dogovorenog - američki predsednik Donald Tramp odlučio je da 2018. povuče Sjedinjene Države iz Sporazuma jer je smatrao da nije dovoljno oštar prema Teheranu, a čime je dogovor iz 2015. faktički propao. Od 2018. do danas, Iran obogaćuje uranijum više od 60 odsto, što je blizu nivoa za pravljenje bombe, a količina uranijuma koji skladišti je porastao na količine potrebne za više nuklearnih bombi.

Posle propasti Sporazuma iz 2015. godine, Iran je počeo da ograničava pristup inspektorima Agencije na svojim nuklearnim postrojenjima. Iako Teheran i dalje tvrdi da je njegov nuklearni program isključivo u miroljubive svrhe, sve što se dešava nakon 2018. godine navelo je na sumnju i Agenciju,  i zapadne sile. Robert Ajnhorn, nekadašnji član američkog pregovaračkog tima sa Iranom za Svet i mi je rekao da je povlačenje Amerike iz sporazuma sa Iranom bilo - nepromišljeno predizborno obećanje koje se ispostavilo kao strateška greška a da se danas zbog toga osećaju posledice.

 Izvor: Insajder