Profesor Alempijević: Specijalisti za sudsku medicinu nisu obučeni da leče, već da dokumentuju (VIDEO)

"Brutalnost bi mogla da bude prekomerna upotreba sile. Svaka policija u svetu je ovlašćena da koristi silu u određenim okolnostima i postoje jasno definisane okolnosti kada se to može raditi. Opšti princip je da upotreba sile mora da bude proporcionalna pretnji koju ta osoba predstavlja, bilo za policijske službenike koji tu postupaju ili za neke druge građane u zavisnosti od konteksta u kome se sve to dešava", objašnjava Đorđe Alempijević.

Profesor smatra da se treba uzdržavati ad hok komentarisanja i ocenjivanja da li je nešto brutalnost ili ne, pre obavljene istrage javnog tužioca i policije, jer je to ocena pravnika.

"Da bi se utvrdilo šta se nekoj osobi desilo, koja se pritužuje, vi prvo morate da čujete šta će ta osoba da vam kaže. Morate da imate neki medicinski nalaz o tim povredama. Tu dolazimo do problema. Taj problem je medicinski nalaz i ono što je frapantno je da se sudska medicina, specijalisti sudske medicine kojih u Srbiji ima oko 60-ak i koji su uglavnom grupisani u velikim gradovima poput Novog Sada, Beograda, Kragujevca i Niša, izuzetno malo koriste u ovim slučajevima", kaže Alempijević.

Profesor objašnjava da je uobičajena praksa da policija, na zahtev povređene osobe koja je zadržana u policiji, pozove lekara hitne pomoći.

"Naše kolege koje rade u Zavodu za hitnu pomoć nisu u principu obučeni da dokumentuju telesne povrede, oni su obučeni da spašavaju ljudski život. Sa druge strane, specijalisti za sudsku medicinu uopšte nisu obučeni da leče ljude. To nije predmet našeg rada, već je predmet našeg rada upravo suprotno – da dokumentujemo", kaže Alempijević.

Ono što doktor sudske medicine savetuje građanima koji se nađu u sličnim situacijama jeste da se obrate lekaru i fotografišu sve povrede i moguće dokaze.

"Mi kao sudski medicinari samo interpretiramo povrede i kontekst, onu priču koju smo čuli od te osobe. Ali gledaoci nemaju ideju da smo mi istražitelji, da smo mi ti koji sada kažemo: 'Ovo jeste tortura' ili 'Ovo nije tortura'. To je jedna pravna ocena. Postupak u tim slučajevima vodi javno tužilaštvo, a nakon toga eventualno i sud. Oni su ti koji mogu da izuzmu video-materijal. Policijske stanice su pokrivene video-nadzorom, javne površine, građani prave fotografije. I onda će taj organ postupka, javno tužilaštvo, da ceni sve te dokaze i da donese nekakvu odluku da li to jeste, da li ima dovoljno elemenata za pokretanje postupka ili nema", navodi Alempijević.

Ukoliko se sve događa u policijskoj stanici, Alempijević ističe da je u tom slučaju značajna uloga advokata.

"Advokati vrlo dobro znaju za sudsku medicinu i za prednosti za svog klijenta koje mogu ostvariti ukoliko se pribavi valjana dokumentacija. Tako da, advokat može nesmetano da ode u svoju kancelariju posle tog razgovora, da se konsultuje", kaže profesor Alempijevići dodaje da, pored advokata, privedeno lice ima pravo i na lekara po sopstvenom izboru, ali da je onda dužno da snosi troškove tog pregleda.

Alempijevićističe i da je za bezbednost uhapšenog lica odgovorno ono lice koje ga je uhapsilo. Kako kaže, od momenta kada država svojim rešenjima o zadržavanju ograniči slobodu, ona postaje odgovorna za tog građanina. Država snosi odgovornost da obezbedi prenoćište, pristup sanitarijama i tri obroka dnevno, ali i lekara, kaže profesor.

"Nemam podatke o tome u kojoj meri je neko tražio lekarski pregled, a nije ga dobio. Upravo za to postoji jedno telo koje se zove Nacionalni mehanizam za prevenciju, koje bi trebalo da bude ono vigilno, a posebno vigilno u ovakvim situacijama kada postoje masovna hapšenja. Nacionalni mehanizam za prevenciju je Zaštitnik građana. Ja sam dolazeći danas pogledao jednu informaciju na sajtu Zaštitnika građana u kojoj je napisano da je tim Zaštitnika građana posetio nekoliko policijskih stanica u Beogradu, razgovarao sa 14 građana i da se njih troje pritužilo na povrede. Ali iz te informacije javnost nije mogla da sazna šta je Zaštitnik građana utvrdio vezano za ta tri građanina koji su se pritužili", naveo je Alempijević.

Napominje da je funkcija Nacionalnog preventivnog mehanizma upravo da redovno obilazi mesta gde se nalaze lica lišena slobode kako bi sprečio mučenje i nečovečno postupanje.

Kod nas ta praksa postoji dugi niz godina. I to sad ima veze sa Evropskim komitetom za sprečavanje mučenja i vi ako pogledate, dakle, na sajtu su dostupni izveštaji od 2003. i nekoliko puta je komitet dolazio i ukazivao, upravo nalazio dokaze da je prema nekim ljudima koji su bili zadržani u policiji nasilno postupano.

Komentarišući slučaj Ilije Kostića, koji je u novembru, za vreme blokade suda i tužilaštva u Novom Sadu, priveden pod navodima da je biber-sprejem poprskao policajca i, prema tvrdnjama njegove porodice, pretučen u policijskoj stanici, Alempijevićkaže da njegov institut tada nije postupao.

Za slučaj Dalibora Dragijevića, koji je preminuo u borskoj policijskoj stanici nakon što je priveden pod sumnjama da je pomogao u skrivanju tela dvogodišnje Danke Ilić, Alempijević kaže da je posebno zanimljiv zbog uloge lekara hitne pomoći i mrtvozornika, koji nisu specijalisti za sudsku medicinu. On se osvrće samo na informacije koje su dostupne javnosti, iako zna i neke druge detalje koje ne želi da iznosi.

"Kada bi se sudska medicina koristila i u redovnim okolnostima, koje su nas, nažalost, ostavile pre izvesnog vremena, u situacijama nasilja u porodici, nasilja prema starima, to bi moglo da pomogne efikasnijem vođenju postupaka. Imam utisak da se sudska medicina nedovoljno koristi u Srbiji i, nažalost, nas javnost poznaje isključivo kao lekare koji obdukuju, koji se bave mrtvima. Što je potpuno netačno, odnosno delom je tačno, ali javnost zanemaruje da mi radimo upravo u ovome. I ne samo javnost, nego i stručna javnost. To je zapravo problem, da to prepoznaju advokati, javni tužioci i da nas što više angažuju", zaključuje profesor Đorđe Alempijević, doktor sudske medicine.

Izvor: Insajder