"Nasilje ne smemo normalizovati" - profesorka Džamonja o društvu posle 3. maja (VIDEO)

Maj u Srbiji više nikada neće biti isti. Ove nedelje prisećamo se zločina u beogradskoj školi „Vladislav Ribnikar” i Duboni i Malom Orašju. I dalje tragamo za odgovorima - kako adolescent postaje ubica i kakav je odnos ovog društva prema nasilju. Jesmo li se bar malo promenili, postali svesniji i odgovorniji, za Insajder je govorila profesorka Filozofskog fakulteta Tamara Džamonja Ignjatović.

Na pitanje da li ima li utisak da se Srbija od tog 3. maja 2023. do danas promenila, Džamonja kaže da jeste, i to na gore, imajući u vidu i današnja dešavanja u Novom Sadu i to da se nasilje širi.

Džamonja dodaje da smo se definitivno smo navikli da nam se to dešava i da, uprkos tome što je to postalo deo naše svakodnevnice, nasilje ne smemo da normalizujemo.

Postoje li znaci koji upozoravaju da dete, odnosno adolescent, može razviti nasilničko ponašanje i da li postoji neka vrsta alarma?

Profesorka Džamonja kaže da, ako želimo stvarno da delujemo u pravcu neke prevencije, moramo da budemo dovoljno osetljivi i da prepoznamo promene u ponašanju koje na to mogu da ukažu.

“Ne postoji tipičan profil nasilnika jer ne postoji univerzalni profil, ali svakako postoje znaci u ponašanju, a zapravo je svaki slučaj pojedinačnog nasilja uvek neki sklop različitih faktora, i individualnih, i porodičnih, pa i širih, društvenih. Tako da, kada se govori o tome, pre svega je bitno biti osetljiv na promene u ponašanju. Ako se mlada osoba ili dete ponašalo na jedan način, uobičajeno za njega, i ako to ponašanje počinje da biva drugačije - ili naglo povlačenje ili nekakva agresivnost, promene u školi, uspehu i slično, to može da bude znak da se nešto dešava”, ističe Džamonja.

Navodi kako to ne znači automatski da postoji opasnost od nekog oblika nasilja, već da je detetu potrebna podrška i pomoć, te da se time reaguje preventivno i pruža ono što je deci koja su u toj situaciji i najvažnije, a to je podrška, čime ih ne dovodimo u situaciju da se tako nešto desi.

“Tipični znaci su manjak empatije, bez obzira da li je ona oduvek bila karakteristika deteta, što često u perspektivi i daljem razvoju vodi i nekom obliku psihopatskog ponašanja. Nedostatak i gašenje empatije mogu se pojaviti i zbog toga što se osoba oseća povređenom, ili ima stav prezira i dehumanizacije drugih kada je zapravo mnogo lakše ispoljiti to nasilje”, dodaje Džamonja.

Kao jedan od znakova koji vodi takvom ponašanju navodi i bes, kroz doživljaj da je neko ugrožen, dakle da je to ugroženo bilo čime u odnosu na vršnjake i onda taj bes može da bude reaktivan, ali i da je moguće sasvim suprotno osećanje, kao što su depresivnost i osećaj da je dete neadekvatno i inferiorno u odnosu na vršnjake, pa se sve može ispoljiti kroz povlačenje.

“Nijedan od tih simptoma ne mora biti znak da će se tako nešto desiti, ali jesu znaci da se pitamo kako tom detetu možemo pomoći da prevaziđe svoje stanje”, ističe Džamonja.

Dodaje kako eksperti veruju da su odgoj i sredina ključni za decu, a da se biološka podloga može u potpunosti zanemariti u većini slučajeva, te da ključ za kriminogeno ponašanje leži u načinu na koji je dete odgojeno.

“Jedna od stvari koja je ključna je porodica, jer sva istraživanja, a danas se veoma razvija oblast epigenetike, govore o tome da, kada imamo i neke dispozicije, zapravo postoje uslovi u kojima se te dispozicije ispoljavaju, odnosno koje doprinose toj ekspresiji gena u fenotipu. Svakako su ti sredinski uslovi ono što omogućava da se neka genetska dispozicija ispolji. Jedna od stvari na koju se dosta obraća pažnja i u literaturi i u istraživanju ovog fenomena su pre svega porodični odnosi, ali opet takva deca dolaze često iz porodica koje nisu ni na koji način upadljive, što bismo rekli - obične porodice. Dakle, nisu neke porodice zbog kojih je Centar za socijalni rad reagovao”, navodi Džamonja.

Ističe da je jedan od problema i problem u komunikaciji, jer je prirodno je da se dete koje ima problem obraća svojim roditeljima, te da ono ne mora da bude fizički zanemarivano, odbacivano, kažnjavano, ali može da se oseća emocionalno odbačeno,

Na pitanje šta može da bude povod za nesigurnost u periodu odrastanja, odgovara kako se ona zapravo formira od prvog dana.

“Baš zato što je dete bespomoćno, mnoge teorije u psihologiji govore o tom bazičnom osećanju nesigurnosti, inferiornosti, ali upravo su roditelji ti koji kompenzuju to svojim ponašanjem, svojom zaštitom, pružanjem sigurnosti i bezbednosti detetu. Roditelji jako mnogo doprinose toj nesigurnosti ili doživljaju inferiornosti kod deteta, ne samo direktnim vređanjem, omalovažavanjem, i fizičkim zlostavljanjem, češće emocionalnim zlostavljanjem, nego baš onim što deluje kao jako dobra namera, gurajući dete iznad njegove mogućnosti, iznad njegovih prirodnih potreba, jer onda dete oseća da nije prepoznato ono što ono stvarno želi, misli ili da nema kapacitete da ispuni tako visoka očekivanja”, kaže Džamonja.

Dodaje kako se učešće u online svetu često ističe kao jedan od ključnih faktora, ali navodi i kako smo svi u tim uslovima, pa se ne ponašamo nasilno.

“Sva deca su izložena istim društvenim uslovima, video igricama, medijskom nasilju, ali samo neki su pogodno tle da to utiče na njih u negativnom svetlu. To je jako važno imati na umu, jer s jedne strane previše učešća samo u tom online svetu dovodi do izolacije, do otuđivanja međusobne komunikacije između vršnjaka. Tako se mnogo slabije stvaraju uslovi da se razvija empatija iz neposredne komunikacije sa vršnjacima”, kaže Džamonja.

Ona dodaje da nisu samo školski uspeh, uspeh u sportu ili u nečemu drugom merilo nečije vrednosti, te da je zapravo najvažnije da svako dete ima doživljaj da je vredno po sebi, bez obzira na to postignuće.

“Međutim, kod dece je važan izvor tog samopoštovanja i vrednovanja i reakcija vršnjaka. Ono može biti odbačeno od strane vršnjaka po bilo kojoj osnovi, od etničke pripadnosti do toga, a danas deca uglavnom porede i prema onim spoljnim karakteristikama, kako je neko obučen. Ali može biti takođe odbačen i zbog svojih socijalnih neveština, da se dete trudi da bude prihvaćeno, a da ga i vršnjaci izbegavaju i slično. Da ne govorim kada je u pitanju zlostavljanje”, kaže Džamonja.

S obzirom da je društvo polarizovano je društvo, pa samim tim postoje i dva narativa o tome ko vrši nasilje, na pitanje koliko je važno da čovek ispred malog ekrana i da svaki građanin Srbije mapira to nasilje i odakle ono dolazi, odgovara da se treba vratiti na priču o društvenim uticajima.

“Svi živimo u istom društvu, ali ono različito deluje na pojedince. Kada je u pitanju nasilje u društvu, uvek je odgovornost na onome ko ima moć, ko ima silu. Videli smo da studenti od samog početka potpuno insistiraju na nenasilnosti, kroz brojne primere kada je lako moglo da dođe do njega, a da su oni upravo ti koji su ga sprečavali. Dakle, okrivljavati njih za nešto, a zanemarivati uzroke studenskog bunta je potpuna zamena teza. Studenski bunt je posledica, a ne uzrok ovih događaja. Ako želimo da reagujemo na ono što se dešava u društvu, da se vratimo u neku normalu, onda moramo da otklonimo uzroke toga. Odgovornost svakako jeste na vlasti, od pada nadstrešnice, pa da ne idemo dalje na sve uzroke onih problema koji su i pre toga celokupni društveni kontekst učinili upravo polarizovanim i vulnerabilnim na ovakve nasilne događaje”, zaključuje u razgovoru za Insajder profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu Tamara Džamonja Ignjatović.

Izvor: Insajder