<article>Stojanović govori i o pokušajima revizije istorije, idejama da se iz Kuće cveća izmesti Josip Broz Tito i da se na Terazijama podigne spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću, zatim o uvođenju nacionalne čitanke, našim najvećim nacionalnim porazima, a odgovara i na pitanja kakav je vladar potreban Srbiji i zašto veliki deo Srba toliko voli Rusiju.Ovog meseca smo obeležili 80 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. S druge strane, čini se da nikada nisu bila jači pokušaji osporavanja antifašističke borbe i partizanskih zasluga...Lepo ste rekli - čini vam se. Ali, nije tako. Ovi napadi su samo deo jednog vrlo dugog kontinuiteta i, uz to, mnogo su blaži od onih koje smo već doživeli i koji su proizveli teške posledice. Da podsetim da su svi nivoi vlasti posle 2000. godine bili upregnuti u revizionizam. Prvo je ukinut 20. oktobar, svega 15 dana posle političke promene 2000. godine. Pa je u Beogradu skoro 900 ulica promenilo ime. Onda su 2002. godine objavljeni udžbenici u kojima se Srbija svrstala na stranu poraženih u Drugom svetskom ratu, potpuno promenivši mesta četnika i partizana. Onda je 2004. usvojen zakon kojim su izjednačeni četnici i partizani, što je istorijski nemoguće. Pa su onda usledila suđenja na kojima su stotine kolaboracionista rehabilitovane, na čelu sa Dražom Mihailovićem. Tako da su ovo sada samo blaga talasanja, da budem ironična. Tek da podsete da su sve vlasti od 2000. radile na tome da „operu“ poražene kolaboracioniste i da 60-70 godina posle tog rata poraze pobednike. Nije čudno da nam je društvo na kraju teško bolesno.Kakva je bila vaša prva reakcija kad ste čuli predlog gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da se Josip Broz Tito iseli iz Kuće cveća, a da na tom mestu bude nekakav muzej srpske istorije?Taj zahtev je potpuno u duhu svih ovih prethodnih obračuna sa istorijom, pa me ništa ne čudi. Ali ono što me uvek ojača u borbi za moju nauku su ti stalni napadi na nju. Još 2020. godine su desetine istoričara iz cele bivše Jugoslavije potpisale deklaraciju, koju je pokrenuo Krokodil, pod nazivom „Odbranimo istoriju!“. I tu smo jasno rekli da su manipulacije prošlošću tu da bi se na brzinu podigle instant emocije pomoću kojih se ovde vlada. A najčešće su to emocije mržnje, u šta spada i prekopavanje grobova.<h2>"Menjanje imena ulica - neoprostiv greh“</h2>U Beogradu su nedavno otvoreni spomen-soba i spomenik vođi četničkog pokreta Dragoljubu Draži Mihailović, ali se predlaže i podizanje spomenika na Terazijama. Kome toliko treba rehabilitacija četnika?Četnicima! Jer, njihova ideologija je ovde pobedila, i to još sa Slobodanom Miloševićem. Ideja o prekomponovanju Jugoslavije da bi se napravila velika srpska i, kako su četnici govorili, homogena (etnički čista) jedinica ili pravljenje velike države u kojoj će živeti sav srpski narod, kako je govorio Milošević, ista je ideja. Pa, u šta su se maskirali oni koji su pravili nerede po Hrvatskoj i BIH krajem osamdesetih? Pa, u četnike! S pravom. Jer to jesu te ideje, samo u drugačijem istorijskom trenutku. A onda je samo još ostalo da se do kraja rehabilituju i njihovi istorijski nosioci, jer je malo nezgodno to što su oni kolaborirali sa nacistima i ubijali civile koji im se nisu uklapali u ideju, od onih druge nacionalnosti do Srba. Tako da je idealno da to izbrišemo iz istorije, promenimo prošlost i mirno živimo u našim fantazijama.Za to vreme su mnogi partizani izgubili ulice u Beogradu...Ne zna se tačan broj, ali je dosta dugo na sajtu Skupštine grada posle 2000. godine stajao broj od 800 ulica. S ponosom. Pobednicima 5. oktobra je bilo važno da prethodni režim pobede i na istorijskom polju, čime su napravili neoprostiv greh prema srpskom društvu. Podsećam da Srbija u vreme Koštunice, 2005. godine, nije poslala delegaciju na obeležavanje 60 godina oslobođenja Aušvica. A na paradu u Moskvu iste godine je poslala nisku delegaciju, tamo gde su se okupili lideri iz celog sveta. I to oni koji su bili pobednici 1945, ali i oni koji su bili poraženi, jer su zajedno slavili poraz tih monstruoznih ideja. A mi - kao retko koja zemlja koja je u okupiranoj Evropi imala pokret otpora koji je na kraju sam oslobodio velike teritorije - u tome ne učestvujemo. Bio je to jasan znak da više ništa ne razumemo o svetu u kome živimo i da smo pobrkali elementarno dobro i zlo.Je li zapravo Zakon o pravima boraca iz 2004. godine, kojim su izjednačeni četnici i partizani, osnov za sve ove pokušaje revizionizma kojima svedočimo, za priču o dva antifašistička pokreta itd?Taj zakon je samo jedan od koraka u dugom nizu. Milošević je počeo sa pričom o dva antifašizma, ali vrlo stidljivo zbog JNA, JUL-a i straha od svoje žene. Ali, na to je najbolji odgovor da su četnici jedini antifašisti koji su izgubili rat.<h2>"Deca nam uče paraistoriju iz romana i kafana“</h2>Vi ste se godinama bavili udžbenicima istorije i zanimljiva je vaša ocena da je u njima Prvi svetski rat predstavljen kao po romanima Dobrice Ćosića, a Drugi svetski rat kao po romanima Vuka Draškovića. Šta nam zapravo uče deca?Uče paraistoriju, onu koja se piše u romanima, po kafanama i slavama. Tu je sve problematično – i ono što piše, kao i ono što ne piše. Činjenice su namerno skrivene, jer cilj nastave istorije nije znanje i obrazovanje nego ideološka obuka. A, pored izvrtanja činjenica tu su i zastrašujuće identitetske poruke, koje od srpskog društva prave uplašenu gomilu podanika.Kako gledate na ovogodišnje uvođenje nacionalne čitanke, koju su zasad dobili učenici prvog i drugog razreda osnovne škole, a kasnije će i ostali razredi? Slažete li se sa ministarkom prosvete da će nacionalna čitanka u svakom učeniku "podstaći osećanje ponosa i ljubavi prema svojoj zemlji“?To je stvarno na najnižem propagandnom nivou. Znači, ne treba da volimo svoju zemlju tako što ćemo o njoj nešto znati nego upravo suprotno – tako što o njoj ništa nećemo znati. Ajmo da je predstavimo kako god nam padne na pamet i da to stavimo otprilike u bojanku. Toga su se setili samo najopasniji režimi u istoriji.Istoričarka Latinka Perović govorila je da su naši najveći nacionalni porazi način na koji se rasplala Jugoslava i ubistvo Zorana Đinđića. A šta vi kažete?Slažem se. I vidim ta dva događaja kao deo iste ideje. Ekstremno desno ludilo, koje je Srbiju dovelo do nezabeleženih zločina i genocida, ubilo je i Zorana Đinđića. Pa to su isti ljudi - specijalne jedinice. Ali, još su važnije ideje koje stoje iza okidača. A ideje su i dalje na vlasti. Nije se odustalo od projekta promene granica i to vidimo na delu svakog dana. U Bosni, na Kosovu, u Crnoj Gori. Tako da Srbija nije imala snage da izađe iz ta dva poraza o kojima je govorila Latinka Perović, pa srlja i dalje.<h2>"Nismo izašli iz devedesetih“</h2>Da li imate utisak da se sve više romantizuju vladavina Slobodana Miloševića i devedesete godine generalno?Naravno. Iz njih se nije ni izašlo.Kakav politički vođa treba Srbiji? Koji je to vladar u istoriji uradio najviše za srpski narod i državu? Koji nam je to period u istoriji bio najplodonosniji?To su bili oni periodi u kojima su se vladari bavili unutrašnjim stanjem države i društva i to reformisali, menjali, modernizovali. Radili na razvoju Srbije. Kao što je bio knez Mihailo i Josip Broz. Nisu sve reforme bile uspešne, trebalo je za sve mnogo vremena, ali su oni imali ideje, plan, cilj, snagu i podršku društva. Tada su i rezultati bili najbolji i najviše smo ličili na uređeno društvo koje zna šta hoće. Nije bilo sloboda, ali je bilo značajnog ekonomskog i ukupnog društvenog napretka, posebno kada se gledaju zdravstvo, stepen pismenosti, urbanizacija, industrijalizacija, kultura… U ostalim periodima se samo radilo na očuvanju što snažnije vlasti, po svaku cenu. A naročito po cenu razvoja države i društva.Ako se oduvek kod nas, kako tvrdite, demokratija proglašava opasnom za narod, te tako nikada nismo ni imali zlatno doba demokratije, koji se to onda sistem ovde najbolje prima i priželjkuje?Ovde se stalno i iznova obnavlja partijska država. Greška je govoriti da su je napravili komunisti. Napravio je Nikola Pašić i njegovi radikali još krajem 19. veka. Oni su iz Rusije doneli taj pelcer tzv. narodne države, koji podrazumeva da su „zakoni za protivnike“, odnosno da je vladajuća partija iznad njih. Da institucije nemaju nikakvog značaja. Da je partija ta koja omogućava sve, a traži i potpunu pokornost. Na to su se komunisti odlično nadovezali, a zatim i svi posle njih. Takav sistem nužno posle izvesnog vremena postaje autoritaran, pa i totalitaran, jer isključuje pluralnost, "drugi“ se vidi kao neprijatelj, pa je gušenje svih sloboda jedina moguća posledica takvog sistema vlasti.<h2>"Od Rusije očekuju podršku za kršenja domaćih i međunarodnih prava“</h2>Da li vi imate neko racionalno objašnjenje zbog čega Srbi toliko vole Ruse? Jednom ste kazali da je Srbija tokom istorije Rusiju videla kao „starijeg brata“ koji će bezrezervno i do kraja zastupati njene interese, a da je Moskva koristila Balkan samo kao prostor na kojem se, pred konkurencijom, dokazivala kao velika sila...  Slažem se sa samom sobom. (smeh) Mislim da je vrlo racionalno objašnjenje u tome što delovi srpskog društva očekuju da će u Rusiji dobiti podršku za sva kršenja domaćih i međunarodnih prava, podršku da budu „remetilački faktor“. To je nešto što Zapad ne može da podrži, jer se kosi sa osnovnim načelima demokratije i vladavine prava i poštovanja osnovnih normi međunarodnog prava. Zato je ovde odioznost na Zapad tolika, ne samo zbog propagande. Ta Vučićeva propaganda pogađa cilj, a cilj je da vodimo politiku kakvu vode autoritarni režimi u svetu.Trenutno u svetu imamo dva velika sukoba - na Bliskom istoku i rat Rusije i Ukrajine, sve češće slušamo o izbijanju trećeg svetskog rata... Kako vama izgleda stanje u svetu, je li nalik onom uoči prethodna dva velika svetska rata?Stanje je vrlo opasno. Ruska invazija na Ukrajinu destabilizovala je krhku ravnotežu snaga u svetu, a Bliski istok je sasvim razbio. Sada se sa BRIKS-om formira i drugi blok, što je isto što smo imali i pre Prvog i pre Drugog i tokom hladnog rata. Ta dva bloka za sada vode proksi ratove na postojećim frontovima, ali se ti frontovi šire i u njih ulaze novi učesnici – Iran, Severna Koreja….To je nezamislivo bilo pre samo nekoliko meseci.Koliko je u ovako duboko podeljenom svetu održiva pozicija Srbije, koja je vojno neutralna, ne uvodi sankcije Rusiji, vodi „svoju politiku“...?Potpuno je neodrživa. Jer, Srbija nije neutralna, nego stalno svima namiguje. I opasno igra na ivici žileta. A pošto politiku vode diletanti nema nikakvog razloga da verujemo da će ona biti uspešna. Ko ne zna da postavi kocke na glavnom gradskom trgu neće znati ni da se snađe u novoj podeli sveta.Jeste li optimista po pitanju rešavanja kosovskog pitanja? Je li moguće naći održivo rešenje?Srbija je izgubila rat protiv NATO pakta i posle toga nije umela mudro da vodi politiku. Ponašala se kao pijanac koji upada u krčmu, kao što je pokazao slučaj Banjske. A pre toga izlazak iz institucija, pa neizlazak na izbore i tako dalje… Sa takvim ponašanjem i razumevanjem problema Srba na Kosovu nema ni optimizma, ni održivog rešenja.Novinar Boban Karović</article>

Stojanović govori i o pokušajima revizije istorije, idejama da se iz Kuće cveća izmesti Josip Broz Tito i da se na Terazijama podigne spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću, zatim o uvođenju nacionalne čitanke, našim najvećim nacionalnim porazima, a odgovara i na pitanja kakav je vladar potreban Srbiji i zašto veliki deo Srba toliko voli Rusiju.
Ovog meseca smo obeležili 80 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. S druge strane, čini se da nikada nisu bila jači pokušaji osporavanja antifašističke borbe i partizanskih zasluga...
Lepo ste rekli - čini vam se. Ali, nije tako. Ovi napadi su samo deo jednog vrlo dugog kontinuiteta i, uz to, mnogo su blaži od onih koje smo već doživeli i koji su proizveli teške posledice. Da podsetim da su svi nivoi vlasti posle 2000. godine bili upregnuti u revizionizam. Prvo je ukinut 20. oktobar, svega 15 dana posle političke promene 2000. godine. Pa je u Beogradu skoro 900 ulica promenilo ime. Onda su 2002. godine objavljeni udžbenici u kojima se Srbija svrstala na stranu poraženih u Drugom svetskom ratu, potpuno promenivši mesta četnika i partizana. Onda je 2004. usvojen zakon kojim su izjednačeni četnici i partizani, što je istorijski nemoguće. Pa su onda usledila suđenja na kojima su stotine kolaboracionista rehabilitovane, na čelu sa Dražom Mihailovićem. Tako da su ovo sada samo blaga talasanja, da budem ironična. Tek da podsete da su sve vlasti od 2000. radile na tome da „operu“ poražene kolaboracioniste i da 60-70 godina posle tog rata poraze pobednike. Nije čudno da nam je društvo na kraju teško bolesno.
Kakva je bila vaša prva reakcija kad ste čuli predlog gradonačelnika Beograda Aleksandra Šapića da se Josip Broz Tito iseli iz Kuće cveća, a da na tom mestu bude nekakav muzej srpske istorije?
Taj zahtev je potpuno u duhu svih ovih prethodnih obračuna sa istorijom, pa me ništa ne čudi. Ali ono što me uvek ojača u borbi za moju nauku su ti stalni napadi na nju. Još 2020. godine su desetine istoričara iz cele bivše Jugoslavije potpisale deklaraciju, koju je pokrenuo Krokodil, pod nazivom „Odbranimo istoriju!“. I tu smo jasno rekli da su manipulacije prošlošću tu da bi se na brzinu podigle instant emocije pomoću kojih se ovde vlada. A najčešće su to emocije mržnje, u šta spada i prekopavanje grobova.
<h2>"Menjanje imena ulica - neoprostiv greh“</h2>
U Beogradu su nedavno otvoreni spomen-soba i spomenik vođi četničkog pokreta Dragoljubu Draži Mihailović, ali se predlaže i podizanje spomenika na Terazijama. Kome toliko treba rehabilitacija četnika?
Četnicima! Jer, njihova ideologija je ovde pobedila, i to još sa Slobodanom Miloševićem. Ideja o prekomponovanju Jugoslavije da bi se napravila velika srpska i, kako su četnici govorili, homogena (etnički čista) jedinica ili pravljenje velike države u kojoj će živeti sav srpski narod, kako je govorio Milošević, ista je ideja. Pa, u šta su se maskirali oni koji su pravili nerede po Hrvatskoj i BIH krajem osamdesetih? Pa, u četnike! S pravom. Jer to jesu te ideje, samo u drugačijem istorijskom trenutku. A onda je samo još ostalo da se do kraja rehabilituju i njihovi istorijski nosioci, jer je malo nezgodno to što su oni kolaborirali sa nacistima i ubijali civile koji im se nisu uklapali u ideju, od onih druge nacionalnosti do Srba. Tako da je idealno da to izbrišemo iz istorije, promenimo prošlost i mirno živimo u našim fantazijama.
Za to vreme su mnogi partizani izgubili ulice u Beogradu...
Ne zna se tačan broj, ali je dosta dugo na sajtu Skupštine grada posle 2000. godine stajao broj od 800 ulica. S ponosom. Pobednicima 5. oktobra je bilo važno da prethodni režim pobede i na istorijskom polju, čime su napravili neoprostiv greh prema srpskom društvu. Podsećam da Srbija u vreme Koštunice, 2005. godine, nije poslala delegaciju na obeležavanje 60 godina oslobođenja Aušvica. A na paradu u Moskvu iste godine je poslala nisku delegaciju, tamo gde su se okupili lideri iz celog sveta. I to oni koji su bili pobednici 1945, ali i oni koji su bili poraženi, jer su zajedno slavili poraz tih monstruoznih ideja. A mi - kao retko koja zemlja koja je u okupiranoj Evropi imala pokret otpora koji je na kraju sam oslobodio velike teritorije - u tome ne učestvujemo. Bio je to jasan znak da više ništa ne razumemo o svetu u kome živimo i da smo pobrkali elementarno dobro i zlo.
Je li zapravo Zakon o pravima boraca iz 2004. godine, kojim su izjednačeni četnici i partizani, osnov za sve ove pokušaje revizionizma kojima svedočimo, za priču o dva antifašistička pokreta itd?
Taj zakon je samo jedan od koraka u dugom nizu. Milošević je počeo sa pričom o dva antifašizma, ali vrlo stidljivo zbog JNA, JUL-a i straha od svoje žene. Ali, na to je najbolji odgovor da su četnici jedini antifašisti koji su izgubili rat.
<h2>"Deca nam uče paraistoriju iz romana i kafana“</h2>
Vi ste se godinama bavili udžbenicima istorije i zanimljiva je vaša ocena da je u njima Prvi svetski rat predstavljen kao po romanima Dobrice Ćosića, a Drugi svetski rat kao po romanima Vuka Draškovića. Šta nam zapravo uče deca?
Uče paraistoriju, onu koja se piše u romanima, po kafanama i slavama. Tu je sve problematično – i ono što piše, kao i ono što ne piše. Činjenice su namerno skrivene, jer cilj nastave istorije nije znanje i obrazovanje nego ideološka obuka. A, pored izvrtanja činjenica tu su i zastrašujuće identitetske poruke, koje od srpskog društva prave uplašenu gomilu podanika.
Kako gledate na ovogodišnje uvođenje nacionalne čitanke, koju su zasad dobili učenici prvog i drugog razreda osnovne škole, a kasnije će i ostali razredi? Slažete li se sa ministarkom prosvete da će nacionalna čitanka u svakom učeniku "podstaći osećanje ponosa i ljubavi prema svojoj zemlji“?
To je stvarno na najnižem propagandnom nivou. Znači, ne treba da volimo svoju zemlju tako što ćemo o njoj nešto znati nego upravo suprotno – tako što o njoj ništa nećemo znati. Ajmo da je predstavimo kako god nam padne na pamet i da to stavimo otprilike u bojanku. Toga su se setili samo najopasniji režimi u istoriji.
Istoričarka Latinka Perović govorila je da su naši najveći nacionalni porazi način na koji se rasplala Jugoslava i ubistvo Zorana Đinđića. A šta vi kažete?
Slažem se. I vidim ta dva događaja kao deo iste ideje. Ekstremno desno ludilo, koje je Srbiju dovelo do nezabeleženih zločina i genocida, ubilo je i Zorana Đinđića. Pa to su isti ljudi - specijalne jedinice. Ali, još su važnije ideje koje stoje iza okidača. A ideje su i dalje na vlasti. Nije se odustalo od projekta promene granica i to vidimo na delu svakog dana. U Bosni, na Kosovu, u Crnoj Gori. Tako da Srbija nije imala snage da izađe iz ta dva poraza o kojima je govorila Latinka Perović, pa srlja i dalje.
<h2>"Nismo izašli iz devedesetih“</h2>
Da li imate utisak da se sve više romantizuju vladavina Slobodana Miloševića i devedesete godine generalno?
Naravno. Iz njih se nije ni izašlo.
Kakav politički vođa treba Srbiji? Koji je to vladar u istoriji uradio najviše za srpski narod i državu? Koji nam je to period u istoriji bio najplodonosniji?
To su bili oni periodi u kojima su se vladari bavili unutrašnjim stanjem države i društva i to reformisali, menjali, modernizovali. Radili na razvoju Srbije. Kao što je bio knez Mihailo i Josip Broz. Nisu sve reforme bile uspešne, trebalo je za sve mnogo vremena, ali su oni imali ideje, plan, cilj, snagu i podršku društva. Tada su i rezultati bili najbolji i najviše smo ličili na uređeno društvo koje zna šta hoće. Nije bilo sloboda, ali je bilo značajnog ekonomskog i ukupnog društvenog napretka, posebno kada se gledaju zdravstvo, stepen pismenosti, urbanizacija, industrijalizacija, kultura… U ostalim periodima se samo radilo na očuvanju što snažnije vlasti, po svaku cenu. A naročito po cenu razvoja države i društva.
Ako se oduvek kod nas, kako tvrdite, demokratija proglašava opasnom za narod, te tako nikada nismo ni imali zlatno doba demokratije, koji se to onda sistem ovde najbolje prima i priželjkuje?
Ovde se stalno i iznova obnavlja partijska država. Greška je govoriti da su je napravili komunisti. Napravio je Nikola Pašić i njegovi radikali još krajem 19. veka. Oni su iz Rusije doneli taj pelcer tzv. narodne države, koji podrazumeva da su „zakoni za protivnike“, odnosno da je vladajuća partija iznad njih. Da institucije nemaju nikakvog značaja. Da je partija ta koja omogućava sve, a traži i potpunu pokornost. Na to su se komunisti odlično nadovezali, a zatim i svi posle njih. Takav sistem nužno posle izvesnog vremena postaje autoritaran, pa i totalitaran, jer isključuje pluralnost, "drugi“ se vidi kao neprijatelj, pa je gušenje svih sloboda jedina moguća posledica takvog sistema vlasti.
<h2>"Od Rusije očekuju podršku za kršenja domaćih i međunarodnih prava“</h2>
Da li vi imate neko racionalno objašnjenje zbog čega Srbi toliko vole Ruse? Jednom ste kazali da je Srbija tokom istorije Rusiju videla kao „starijeg brata“ koji će bezrezervno i do kraja zastupati njene interese, a da je Moskva koristila Balkan samo kao prostor na kojem se, pred konkurencijom, dokazivala kao velika sila... &nbsp;
Slažem se sa samom sobom. (smeh) Mislim da je vrlo racionalno objašnjenje u tome što delovi srpskog društva očekuju da će u Rusiji dobiti podršku za sva kršenja domaćih i međunarodnih prava, podršku da budu „remetilački faktor“. To je nešto što Zapad ne može da podrži, jer se kosi sa osnovnim načelima demokratije i vladavine prava i poštovanja osnovnih normi međunarodnog prava. Zato je ovde odioznost na Zapad tolika, ne samo zbog propagande. Ta Vučićeva propaganda pogađa cilj, a cilj je da vodimo politiku kakvu vode autoritarni režimi u svetu.
Trenutno u svetu imamo dva velika sukoba - na Bliskom istoku i rat Rusije i Ukrajine, sve češće slušamo o izbijanju trećeg svetskog rata... Kako vama izgleda stanje u svetu, je li nalik onom uoči prethodna dva velika svetska rata?
Stanje je vrlo opasno. Ruska invazija na Ukrajinu destabilizovala je krhku ravnotežu snaga u svetu, a Bliski istok je sasvim razbio. Sada se sa BRIKS-om formira i drugi blok, što je isto što smo imali i pre Prvog i pre Drugog i tokom hladnog rata. Ta dva bloka za sada vode proksi ratove na postojećim frontovima, ali se ti frontovi šire i u njih ulaze novi učesnici – Iran, Severna Koreja….To je nezamislivo bilo pre samo nekoliko meseci.
Koliko je u ovako duboko podeljenom svetu održiva pozicija Srbije, koja je vojno neutralna, ne uvodi sankcije Rusiji, vodi „svoju politiku“...?
Potpuno je neodrživa. Jer, Srbija nije neutralna, nego stalno svima namiguje. I opasno igra na ivici žileta. A pošto politiku vode diletanti nema nikakvog razloga da verujemo da će ona biti uspešna. Ko ne zna da postavi kocke na glavnom gradskom trgu neće znati ni da se snađe u novoj podeli sveta.
Jeste li optimista po pitanju rešavanja kosovskog pitanja? Je li moguće naći održivo rešenje?
Srbija je izgubila rat protiv NATO pakta i posle toga nije umela mudro da vodi politiku. Ponašala se kao pijanac koji upada u krčmu, kao što je pokazao slučaj Banjske. A pre toga izlazak iz institucija, pa neizlazak na izbore i tako dalje… Sa takvim ponašanjem i razumevanjem problema Srba na Kosovu nema ni optimizma, ni održivog rešenja.
Novinar Boban Karović

Teme

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Rusija

Bliski istok

Više od vesti

Istoričarka Dubravka Stojanović: Srbija nije neutralna, nego stalno svima namiguje i opasno igra na ivici žileta, takva pozicija je neodrživa

Istoričarka Dubravka Stojanović: Srbija nije neutralna, nego stalno svima namiguje i opasno igra na ivici žileta, takva pozicija je neodrživa

Tagovi: