Hajsam Hiles iz Gaze: Jedan naš dan izgleda kao duga tišina isprekidana eksplozijama (VIDEO)
Uz kratkotrajni prekid vatre početkom ove godine, kada su Izrael i Hamas potpisali Sporazum o prekidu vatre u Pojasu Gaze, stanovnici tog područja veličine Beograda - oivičenog sa dve strane Izraelom, a sa po jedne strane Egiptom i morem - već godinu i po dana žive pod bombama, odnosno od kada je oktobra 2023. Hamas napao Izrael, kada je ubijeno 1200 ljudi i 250 oteto. Osim što svakodnevno stižu vesti o broju stradalih - broj ubijenih Palestinaca dostiže gotovo 50 hiljada, a ranjenih više od 100 hiljada – i humanitarnoj katastrofi koja se produbljuje, o svakodnevnom životu u Gazi se malo zna. A slabo se zna i da je nemali broj ljudi u tom pojasu nekada studirao u Srbiji - i da govore srpski. Jedan od njih je i Hajsam Hiles koji se, posle studija na Stomatološkom fakultetu u Beogradu, sredinom devedesetih, vratio u Gazu i koji za „Svet i mi“ govori o životu u Gazi.
“Jedan naš dan izgleda kao duga tišina isprekidana eksplozijama i brigom za najbliže. Nadamo se da ćemo dočekati sledeće jutro. Gaza danas nije mesto za život, već je mesto čekanja i borba za goli opstanak… Mnoge ulice su uništene ili blokirane, a bombardovanje je stalno. Zato se jako retko krećemo, samo kad nam nešto treba odemo u market, po hranu. Voda je veliki problem; nema je, a kad je nađemo nije čista. Ne možmo da je pijemo i da kuvamo. Onda moramo da nađemo drva za kuvanje, kuvamo na vatru, nemamo gas za kuvanje već mesecima…”, priča za emisiju “Svet i mi” na Insajder televiziji, Hajsam Hiles iz Gaze.
Govori o tome da je na dnevnom nivou mučenje za ljude kako će i šta jesti, gde da nađu hranu, a za hleb se čeka u redu, kao i sve ostalo. Hiles dodaje i da je skoro nemoguće naći dovoljnu količinu hrane za sedam osoba, koliko ih je u njegovoj porodici.
“Većina porodica jede samo jednom dnevno, ne može više. Takođe, zdravstvo je pred kolapsom, bolnice su bombardovane i bez goriva i bez lekara i bez lekova, sve je u totalnom kolapsu… Struje nemamo od početka rata, idemo do kafića da napunimo telefone, to radimo jednom dnevno i plaćamo dosta… Većina ljudi se krije, štite decu, pokušavaju da prežive. Mnogo je opasno biti na ulici ili sedeti negde da popijete kafu, nema toga više, nemate mesta više gde da odete”, opisuje svakodnevni život u Gazi Hajsam Hiles.
On ima petoro dece i posebna je briga za njih. Kaže da su u tinejdžerskom uzrastu, ali, da na žalost, njihovo odrastanje nije bilo, niti je sad normalno.
"Njihove uspomene su vezane za strah i noći bez svetla, gubljenje društva i obrazovanja kakvo su sanjali i kakvo smo mi sanjali da im pružimo…”
Hajsam Hiles je srpski jezik naučio u Beogradu, gde je davnih dana studirao na Stomatološkom fakultetu. Po njegovim rečima, slične veze kao što je njegova, sa Srbijom ima još stotinak porodica u Gazi.
“Tamo sam proveo najlepše godine svog života, upoznao sam jezik, narod i kulturu i stekao prijatelje za ceo život. Ta veza nikad nije prestala. Imamo veliku zajednicu ovde u Gazi, to su danas obrazovani ljudi, najintelektualniji deo palestinskog društva u svim oblastima. Mi, bivši studenti, u Gazi se okupljamo svake godine povodom vaših datuma u Srbiji, okupljamo se svake godine 15. februara, na Dan državnosti Srbije i 28. juna, na Vidovdan, ponekad se okupljamo i na Dan oslobođenja Beograda, stalno za Novu godinu i Srpsku novu godinu... stalno se okupljamo i pevamo srpske pesme koje smo učili tokom studiranja,” priča Hiles o neraskidivoj vezi sa Srbijom.
Na okupljanjima evociraju uspomene na život u Beogradu, Novom Sadu i Nišu i drugim gradovima gde su studirali. Kaže da se čak sećaju i brojeva autobusa koji idu do njima najvažnijih mesta u Beogradu - Kalemegdana, Slavije, Avale…
“To su naši posebni trenuci, Srbija nije samo zemlja znanja, već i našeg identiteta i mladosti… Dok sam bio raseljen u Rafi, kontaktirao me je moj prijatelj Vladimir Banić i pitao me kako sam i šta radim, kako živim… Na kraju razgovora mi je rekao da će pokušati da mi obezbedi hranu.. zahvalio sam se, ali sam znao koliko je to, skoro pa nemoguće. Sledećeg dana me pozvao Nenad Grković, rekao da je u Gazi, da radi za jednu međunarodnu organizaciju i da će doći po mene. Bio sam srećan, bilo je to hrabro od njega, bila je jako teška situacija, doneo je pomoć meni i mojoj porodici. Bio sam toliko srećan da nisam znao šta da mu kažem… Nenad mi je dao nadu veliku i veru u srpsko prijateljstvo”, kaže naš sagovornik.
Život u Gazi koji je postao neizdrživ, a ljudi jedinu nadu polažu u prekid bombardovanja i konačnom miru na prostoru gde žive. Zato je i pitanje, koliko tamošnji stanovnici polažu nadu u novi predlog Egipta i Katara o višegodišnjem primirju.
“Svaki predlog koji vodi prekidu vatre i zaštiti civila - to čekamo i nadamo se. Verujemo u diplomatsku borbu i napore Egipta i Katara, ali je važno da rešenje ne bude privremeno, već da vodi trajnosti, slobodi i poštovanju ljudskih prava. Naša nada nije samo u primirju, već u trajnom miru koji će omogućiti našoj deci da žive bez straha, u dostojanstvu i slobodi,” rekao je na kraju razgovora Hajsam Hiles.
Izvor: Insajder
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.