Beograd ponovo pri dnu liste po kvalitetu života; Sociološkinja Spasić: Sistemski problemi bez dugoročnog rešenja (VIDEO)

U istraživanju koje je sproveo sajt Numbeo merena je kupovna moć građana, bezbednost, zdrastvena zaštita, troškovi života, cene nekretnina u odnosu na prihode, gradski saobraćaj, ali i klima i zagađenje. Od svih izmerenih kategorija, najslabije su ocenjeni: gradski saobraćaj sa indeksom od 36.9%, i troškovi života - sa 39.6%. 

“To svi znamo, pogotovo ako smo podstanari ili ako kupujemo stan, kako je ogroman raskorak između prihoda kojima mi, građani Srbije, prosečno raspolažemo. Pa čak i ne samo oni prosečni, oni malo bolje stojeći. Kada pogledamo koliko nam treba štednje ili skoro praktično,  uvek nam treba neka pomoć sa strane, najčešće su to roditelji, neki prethodni porodični kapital - što odmah unosi jednu veliku nejednakost među ljude koji su, na primer, na pragu zasnivanja porodice i nekog svog odrastanja. Dakle, to je sfera politike u kojoj gradske vlasti mogu da utiču na različite načine, ne samo nekim jednokratnim i često populistički motivisanim i pojedinačno intoniranim merama, nego jednom opet promišljenim i dugoročnom politikom da se nešto sa cenama uradi. I rekla bih da se svi pitamo kako je moguće da su stanovi toliko skupiti. Ja nisam za to stručnjak, ali čini mi se da je nemoguće da tu zaista samo tržište funkcioniše, nego da su tu i prosto neki drugi protoci novca, koji se tu kroz trgovinu i izgradnju i trgovinu nekretninama ispoljavaju. Dakle, to je onaj deo gde bi socijalno svesnija politika, koja je okrenuta i ka građanskoj dobrobiti ipak mogla nešto da učini”, smatra sociološkinja Ivana Spasić.

A vezano za saobraćajne uslove Spasić kaže da na ulicama glavnog grada, koje ionako “ne mogu biti šire nego što jesu”, ima previše vozila.

 “Što se tiče saobraćaja, to nam je verovatno svima koji živimo u Beogradu, najveća rak rana. I istina je, a to je ono što svi znamo, da nam je potreban metro. To su ogromna ulaganja. I možda nije čudno, iako nije opravdanje, da ga do sad nismo dobili. Sadašnje vlasti nisu prve koje to nisu uradile. Sećam se da je 70ih bio neki odličan projekat, koji nije mogao da se ostvari iz geoloških razloga -  podzemnih voda i da to tadašnjom tehnologijom, kako je bilo zamišljeno, nije moglo da se izvede. Ali se na tome stalo i zaista je propušteno. Onda su došle osamdesete, potom devedesete - kriza koja nas je navela da se svi zajedno samo skupimo i preživljavamo kako god znamo. Nije bio trenutak za velike investicije. A potom dolazi opet jedna serija decenija nestabilnosti. Dakle, metro jeste nešto jako veliko, ali ako pogledamo gradove veličine Beograda, svi su praktično našli način da to urade. Pitanje je šta bez metroa raditi - nešto bi se moglo raditi u suprotnom pravcu”, ukazuje Spasić. 

Zbog toga, Spasić napominje da je vrlo važno uvesti i primenjivati alternativne vidove kretanje - odnosno, adekvatno urediti gradski prevoz da građani  “ne izlaze iz njega sažvakani i prljavi”, ali  i povećati broj biciklističkih staza. Osim toga, Spasić ističe da bi i ljudi trebalo da promene način na koji razmišljaju o tim opcijama. 

 “Više promišljanja i manje podilaženja tom nekom individualističkom, sitno-sobstveničkom, jer ima mnogo razvijenih društava koja su još više individualistička od naših. Pa te ljude nije sramota da kažu, došao sam autobusom. Kod nas je to nekako, svako ko drži do sebe, čini mi se, prvo što uradi, možda nema još da jede koliko mu treba, ali prvo što će da kupi - biće auto. Neka krntija, nema veze, glavno da se ima auto, da smo muškarci, da devojku mogu da povezem, ona očekuje da bude povezena i tako tu počinje problem. Može da se radi i na tome što uopšte ne košta ništa - neka vrsta promene tih kodova i očekivanja koja onda i sami sebi postavljamo -  šta znači uspeti u životu?”, kaže Spasić. 

 Osim saobraćaja i troškova života, glavnom gradu nedostaje i osnovna infrastruktura. Mnogi krajevi Beograda, a posebno deo opštine Palilula na levoj obali reke Dunav, nema funkcionalne kolektore, a ni kanalizacionu mrežu; iako je to više od deceniju glavna tema i obećanje mnogih političkih stranaka pred izbore - bilo gradske, parlamentarne ili republičke. Spasić kaže da je građanima to bitno i da problem, opet, nastaje na nivou odlučivanja. 

 “Nama pojedinačno jeste bitan, ali nekako se nikad ne skupi dovoljno svesti na nivou gde se odlučuje, dovoljno kontinuiteta bez nekih velikih turbulencija političkih, koje onda povlače različite politike velikih investicija i načina trošenja. Mi, pojedinačno, na nivou susedstva možemo kao stanari neke zgrade, ulice ili susedstva da se organizujemo oko neke konkretne stvari. I  toga sada ima sve više, ali te najveće probleme, kao što su kanalizacija, kolektori -  to ne može da radi niko osim države, čak ne može ni gradska vlast”, dodaje Spasić. 

 Na pitanje - da li su se građani, na neki način, pomirili sa ovakvom životnom situacijom - Spasić odgovora  “možda”. 

 “Mislim da je opet reč o raznim vrstama nestabilnosti i borbe za život. Hvala Bogu, ne baš goli život. Ali, možda i mi imamo negde u pozadini samo da smo živi, ima se posao, kakav je, daj je. Kao da tražiti više od toga nekako nije pristupno. Nego daj da ja sad zaradim šta mogu, pa ću kupiti auto, pa ću kupiti još jedan stan možda, pa ću dete staviti u neku malo bolju školu. A školstvo, pogotovo javno školstvo su isto deo kvaliteta života. Vrtići u kojima je decenijama problem naći mesto za dete…To su sve neke stvari koje uglavnom ili ne dođu na red ili ne dođu dovoljno na red”, ukazuje Spasić.

 Dodaje i da je saglasna da bi trebalo da postoji veći pritisak od strane građana, ali i da nije lako navesti običnog čoveka da izađe na ulicu, a koji pritom i nije direktno pogođen određenim problemom. Međutim, situacija je nešto drugačija kada je reč o klimi i zagađenom vazduhu. Spasić smatra da je sve veći broj građana upoznat sa problemima iz ove kategorije i uključen u njihovo rešavanje.  

 “Mislim da kod nas to napreduje, uporedo sa realnim i objektivnim pogoršanjem kvaliteta vazduha, koji možemo svi da vidimo i osetimo. Onda se poveća i broj ljudi kojima to jako smeta, raznih respiratornih tegoba, alergije i tako dalje, ali je to i malo promena svesti. Ponekad, protivnici takvih politika ili akcija malo prigovaraju da su to problemi koji imaju bogate zemlje, da mi još nismo stigli dotle, da mi nismo na nivou razvoja koji zahteva neku ozbiljnu ekološku politiku.. Mislim da je to potpuno nepostojeći argument, zato što upravo što je zemlja manje razvijena i siromašnija i nejednakija to je i više pogađaju klimatske promene i problemi zagađenja. Mi smo u evropskim kriterijumima dosta tu pri dnu, ali u svetskim razmerama ima i zemalja koje su i manje razvijene i ukupno siromašnije od nas. Dakle, zapravo je obrnuto. Mi treba da imamo veću svest o tome i da to nije nešto što se ostavlja za posle kad rešimo egzistencijalna pitanja, jer upravo to jeste egzistencijalno pitanje”, smatra Spasić. 

 Ono što je posebno važno, misli Spasić, jeste da iako ekonomski rast postoji, on zapravo ne doprinosi kvalitetu života običnih ljudi, niti njihovom materijalnom bogatstvu. 

 “Porast bruto domaćeg proizvoda može da se podstakne na načine koji se uopšte ne prelivaju na život običnih ljudi, a lako je manipulisati dobrim ekonomskim podacima. Uvek mogu da se izaberu neki trendovi koji idu na gore, neki koji nisu tako povoljni da se preskoče i prećute. Ali iz ovakvih rangiranja gde mnogo lošije izlazimo vidimo šta znači taj naš ekonomski uspeh i ono koliko ga ima. Da to, zapravo, nije poboljšanje života, nego je ili porast neke potrošnje koja može biti isto, potpuno antiekološka - recimo, ako Rio Tinto počne da nam kopa i tako bi nam porastao BDP. Čak nam i u materijalnom smislu ne bi  doprineo, a pritom da ne govorimo o uništenju prirodne sredine koje bi zaista imalo dalekosežne posledice”, kaže Spasić. 

Spasić dodaje i da postoji razlika između onih gradova koji dugoročno rade na rešavanju problema i onih koji se “prepuštaju svojoj sudbini”.  

“Svi mi, u svojim životima, lako bismo mogli da definišemo šta je kvalitetan život bez neke velike nauke. Naravno, postoji i nauka iza toga, ali i mi kao građani, pogotovo ako sami živimo u gradu i to u velikom gradu, znamo šta nam smeta, čini nervoznim, napetim, napornim, na šta nam energija ide. Jedan deo toga nije moguće otkloniti, ako je veliki grad u pitanju, ali postoji ogromna razlika između gradova koji promišljeno i dugoročno rade na tome da te neizbežne, nezgodne aspekte života u velikom gradu kontrolišu i u perspektivi smanjuju, i onih gradova koji se prepuštaju svojoj sudbini. Za to su, prosto, najodgovornije neke dugoročne strategije i ljudi koji donose te odluke”, zaključuje Spasić. 

izvor: Insajder