Novinar Kristijan Bergman: Mnogi nacisti izbegli pravdu, Zapadu to nije bio prioritet (VIDEO)
Pre tačno 80 godina, 15. maja 1945. godine, u Jugoslaviji je završen Drugi svetski rat. Tokom rata, oko 20 hiljada ljudi iz tadašnje države odvedeno je u logor Aušvic, a samo njih stotinak je preživelo. Jedan od najodgovornijih za mučenje i smrt stotina hiljada logoraša bio je doktor Jozef Mengele. Svi užasi koje je počinio ostali su nekažnjeni, a on je umro prirodnom smrću 1970. u Brazilu; posle rata je najpre živeo u Austriji, odakle je pacovskim kanalima 1950. otišao u Argentinu koja je nedavno objavila hiljade dokumenata o nacistima koji su se tamo skrivali. Kako je do danas ostalo upitno i ponašanje Zapadne Nemačke u opstruiranju istine o preživelim nacistima, ekipa nemačke televizije MDR je otkrila da je Mengele 1959. tražio da poseti Zapadnu Nemačku, kao i da postoje svedoci koji tvrde da su ga tamo videli. Novinar Kristijan Bergman koji je bio deo istraživačkog tima, u emisiji “Svet i mi” govorio je o otkrivanju novih dokumenata u arhivima argentinske policije i posebno o mogućoj poseti Josefa Mengelea Zapadnoj Nemačkoj, 14 godina po završetku rata.
“Zapravo je planirao da u februaru 1959. otputuje u Zapadnu Nemačku i podneo je svu neophodnu papirologiju argentinskoj policiji. Kada smo razgovarali sa istoričarima, uvek su govorili da je on bio tamo 1959. Čak je i njegov bivši vozač iz Aušvica svedočio, da je te godine video Mengelea u Nemačkoj, u Ginzburgu, njegovom rodnom gradu. Ali, sve su to bile glasine, znate, a sada, sa ovim policijskim dosijeom, postoji nešto više od toga. Postoje dokazi da je zaista podneo potrebnu papirologiju da bi došao u Zapadnu Nemačku. Dakle, ima više dokaza da je to zaista moglo da se desi, ali mi smo takođe podneli zahteve nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova, a oni su rekli da ne znaju da je on tada stigao u Nemačku. Dakle, nema konačnog dokaza, ali je vrlo verovatno da je došao, da,” kaže za Insajder istraživački novinar Kristijan Bergman.
Objašnjava da je tim novinara došao do saznanja da je policijski dosije o Mengelovom kretanju nestao 2002. godine iz argentinske federalne policije, a da se sada nalazi u vlasništvu privatnog kolekcionara. Autentičnost su potvrdili istoričari i drugi stručnjaci.
“Razgovarali smo sa stručnjacima, kao i sa kolekcionarom koji zapravo, sada, u suštini poseduje dosije. A naš utisak je da su u Argentini postojale određene bezbednosne snage koje su bile za, da kažemo, pro-desnu, pro-nacionalnu socijalističku ideologiju. I zapravo su u to vreme pomagali, možda i Mengeleu. Postojala je istraga na koju je Mengele dva puta upozoren, najverovatnije su to činile argentinske snage bezbednosti, pre nego što je pobegao u Paragvaj. Postoji duga istorija nedavanja određenih informacija, jer je argentinska policija, kao što smo takođe objasnili, bila pod uticajem nemačkih, ali i hrvatskih oficira koji su dolazili u Argentinu. I tako je došlo do razmene određenih ideologija i sistema vrednosti, pa se zato ne isključuje ni pomoć argentinske policije Mengeleu u vidu upozorenja.”
Osamdeset godina posle rata još se otkrivaju dokumenta i dokazi o stotinama nacista koji su izbegli pravdu. Važnost otkrivanja pune istine o tome na koji način i uz pomoć koga su počinioci nekih od najstrašnijih zločina uspeli da žive mirno - nemerljiva je.
”Mislim da je to opšte važno, posebno za zapadni svet, i posebno za Argentinu i Brazil. Ako pažljivo pogledate policijske fajlove, oni zapravo nisu tražili Mengelea. A toliko je papirologije koja ukazuje na to da su znali gde je. Znalo se da je pobegao u Paragvaj. Kao što je kasnije i Brazil u suštini znao da je on u zemlji. Oni su to znali od 1963-će, a živeo je tamo do 1979. Tako da su imali dosta vremena da ga pronađu i imali su sve informacije. Ali, izgleda da se nisu baš trudili. A onda se to dovodi u vezu sa širom perspektivom - da je borba protiv komunizma bila glavni pokretač svih zapadnih zemalja u to vreme, pa su određeni nacistički ratni zločinci poput Klausa Barbija radili za američke obaveštajne službe. I pomagali su kasnije jedni drugima u Južnoj Americi da se međusobno štite. U suštini, ono što možemo reći jeste da u to vreme potraga za nacističkim ratnim zločincima uopšte nije bila prioritet. I zato mislim da moramo da razmislimo o tome koliko smo mi, ili uopšte, koliko su naša društva snizila moralne standarde neproganjanja nacističkih ratnih zločinaca samo zato što bi mogli da budu od pomoći za, na primer, borbu protiv komunizma.”
Posle svega, postavlja se pitanje da li je ključ otkrivanja pune istine o nacistima posle rata, zapravo, u Južnoj Americi. Ali, sagovornik Insajdera novinar Kristijan Bergman naglašava da su i druge zemlje, uključujući Nemačku odgovorne za dokumentaciju, koja bi trebalo da bude dostupna javnosti. Ono što je po njemu doprinelo odluci da se objavljuje sve više dokumenata o begu i životu nacista posle Drugog svetskog rata je to, što “određeni ljudi više ne mogu biti povređeni” otkrivanjem dokumentacije.
“Dakle, možda je ovo šansa da razmišljamo o istoriji na drugom nivou, jer se sve više i više dokumenata pojavljuje, a sve je to u suštini samo mali deo slagalice o tome kako je izgledao taj deo istorije. Mislim da nećemo sve dobiti, to je sigurno, ali određeni delovi se pojavljuju i da, pomažu nam da shvatimo kako je tekla potraga za nacistima i kako su oni zapravo uspeli da pobegnu. Siguran sam da u Latinskoj Americi ima još nekih dokumenata. To je sigurno. Ali, s druge strane, imate datoteke o nemačkim ratnim zločincima koji su pobegli u Južnu Ameriku i još su zatvoreni u nemačkim arhivama. Dakle, Nemačka nema interes da pokaže da je tajna služba Zapadne Nemačke, BND, zapravo, uglavnom bila sastavljena od nacističkih kriminalaca koji su pomogli da i Mengele pobegne u Paragvaj. Mislim da ključevi tajni nisu samo u Južnoj Americi; ima ih tamo, ali ih ima i ovde u Nemačkoj,” kazao je novinar Kristijan Bergman.
Novinarka Tanja Vujisić