Veliki poslovi i kapitalni projekti godinama bez javnih nabavki (VIDEO)

Poslednjih godina, svi veći projekti u državi rade se zapravo bez tendera, ali po zakonu. Od projekta do projekta, razlikuju se samo načini zaobilaženja tržišne utakmice, koja bi trebalo da garantuje da se za novac građana dobija najbolji odnos cene i kvaliteta. 

Većinski paket akcija Naftne industrije Srbije prodat je 2008. godine ruskom Gaspromu, i to bez javnog nadmetanja. Uz NIS smo dali i sve domaće rezerve nafte i gasa. Javnosti nikad nije predstavljena analiza koja bi pokazala koliko nam se ta prodaja isplatila. 

Tadašnja vlast je, sa Ruskom Federacijom, najpre potpisala međudržavni sporazum, i od tada se praktično svi kapitalne projekti sa ruskim firmama ugovaraju direktno. 

Usledili su međudržavni sporazumi sa Azerbejdžanom, Kinom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Svi su poslužili da se najveći projekti u zemlji rade bez tendera, a da se zakon ne krši.

„To su sve međudržavni sporazumi, čiji je cilj da se izbegne korišćenje sistema i Zakona o javnim nabavkama i da se direktno pogodbom zapravo ti poslovi dogovaraju“, podseća Miloš Pavković iz Centra za evropske politike.

Mehanizam je jednostavan - posle potpisivanja međudržavnog sporazuma, Srbija od te države uzima zajam i, bez tendera, angažuje firmu iz te zemlje kao glavnog izvođača. To je moguće jer su međudržavni sporazumi iznad domaćih zakona i praktično ih suspenduju, uključujući i Zakon o javnim nabavkama.

Glavni izvođač dalje bez tendera bira podizvođače, a oni dalje svoje pod, podizvođače. Lanac je potom gotovo nemoguće kontrolisati a, kao po pravilu, uglavnom iste državne firme rade na svim velikim državnim projektima.

„Posledice su naravno po budžet, i po poreske obveznike, zato što ti projekti mogu često da budu preplaćeni, jer zapravo čitava svrha sistema javnih nabavki da se neko dobro, rad ili usluga nabavi po najnižoj ceni uz najbolje efekte. To je prva posledica. Druga posledica je da se zamagljuje odgovornost vlasti, zato što nemamo dovoljno, proces nije dovoljno transparentan, tako da je teško uopšte uočiti te nepravilnosti i samim tim njihova odgovornost se umanjuje, ili zamagljuje“, kaže Pavković.

O kolikim je ulaganjima reč pokazuje nekoliko primera - za izgradnju pruge Beograd - Subotica, Koridora 11 i Fruškogorskog koridora uzeli smo kredite ukupno vredne oko 2,4 milijarde američkih dolara.

Sve što se radi po međudržavnim sporazumima omogućava i suspenziju Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja - odnosno isključuje javnost.

„Ono što je zajedničko za sve te projekte, pored velike vrednosti koje ti projekti nose, zapravo je potreba da se skloni od pogleda i monitoringa javnosti i specijalizovanih organa i civilnog društva koji se bavi tim temama, kako bi što manje tih ugovora bili vidljivi, i kako bi se što manje propitivala odgovornost Vlade i onih koji te sporazume sprovode, propitivanje odgovornosti na osnovu cene radova, cena usluga i dobara, namene projekata itd. Zapravo, čini mi se da je namera da se izbegne bilo kakav monitoring koji bi mogao da dovede u nezgodnu situaciju i da može otkrije neke koruptivne šeme i interese koji potencijalno postoje“, objašnjava Miloš Pavković iz Centra za evropske politike.

Međudržavni sporazumi nisu jedini mehanizam izbegavanja tendera. Dovoljno je da skupštinska većina neki posao proglasi projektom od nacionalnog značaja, ili za njega donose leks specijalis. 

Najsvežiji primer za to je projekat izgradnje Ekspa, koji je zapravo skup više velikih projekata, ali i skup različitih mehanizama za izbegavanje primene Zakona o javnim nabavkama koji bi trebalo da garantuje najbolju cenu i kvalitet - za novac građana. Za izgradnju Ekspa je donet poseban zakon, a po rangu ulaganja spada u projekat od nacionalnog značaja.

 Izvor: Insajder