<article>"Bila je ovo školska godina gde smo svi bili na oprezu i zapravo u nekoj strepnji da se nešto ne desi. Tako da nam je ovo što je došlo na samom kraju negde pokazatelj da je naša strepnja bila opravdana. Jer nekakve tenzije u školama se vuku celu školsku godinu, posebno posle onih majskih dešavanja koja su nas zaledila sve i nakakav čudan osećaj da nije urađeno sve što je trebalo da se uradi da bi se predupredilo da se ovako nešto što nam se dešava na kraju školske godine ne desi", ocenjuje Romandić Petrović.<figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FJFjsa_KSC68&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure>Na pitanje Insajdera da li se nešto promenilo nakon majskih tragedija, naša sagovornica odgovara da su te promene vrlo male. "Tokom prošlog leta, mi smo u razgovorima sa Ministarstvom prosvete i Ministarstvom finansija uspeli da dogovorimo da se za malo poveća broj stručnih saradnika u školama. Međutim, to je zanemarljivo u odnosu na potrebe koje deca danas imaju. Kada govorimo o stručnim saradnicima ne govorimo samo o psiholozima i pedagozima. Danas sve veći broj učenika ima potrebu za socijalnim radnikom. Porodica je narušena kao struktura, socijalni radnici, defektolozi, dakle stručnjaci raznog kalibra koji bi pomogli zapravo nastavnicima jer mi nismo obučeni, a samo na dobroj volji mi ne možemo da učinimo sve ono što se prilično kompleksno traži od našeg poziva, odnosno što deca traže od nas", kaže ona.Prema rečima sagovornice Insajdera, vrlo su retke situacije kada nastavnici uspeju u razgovoru sa roditeljima da objasne kako izgleda ponašanje njihove dece kada nisu sa njima."Već deceniju govorimo da je vršnjačko naselje sveprisutno i da njemu podležu sve mlađi i mlađi uzrasti. Da je ono prisutno već u prvom razredu, da su deca postala danas znatno suroviae nego što su nekada bila. Čini mi se da kao da ne poredimo iste stvari kada govorimo o deci danas i deci recimo pre 10-15 godina. Suočavamo se sa roditeljima koji nisu edukovani da se snađu sa svojom decom. Imam utisak da sve manje razgovaraju i da su sve manje spremni da zapravo saslušaju ono što se kaže. Negde je zavladala praksa da nastavnik govori jedno, da ukoliko se izvrši pritisak na nas problem će biti rešen, neki problemi će sami od sebe da se reše, pa se ogluše o reči nastavnika i neretko odbijaju pomoć psihologa ili pedagoga", naglašava Romandić Petrović.Poslednjih sedmica smo svedočili nasilju nad prosvetnim radnicima, počev od Bačke Palanke pa preko nekoliko škola u Beogradu. Na pitanje da li je čvrsto uverena da će krivični zakonik biti izmenjen kako bi prosvetni radnici dobili status službenih lica, odgovara da je to samo jedan od zahteva."Nekako živimo u vremenima u kojima su sankcije skrivene ili ispadne kao da ih nema, jer mi javnost ne zna šta se desilo recimo sa učenicima koji su izvukli stolicu profesorki u Trsteniku. Znamo da je profesorka bila tehnološki višak, znamo šta je posle bilo sa njom, ali ne znamo da li je bilo bilo kakvih sankcija po učenike i da li su zapravo neke mere preduzete. Ne znamo ni šta se dešava u ovim drugim situacijama koje su bile. Potom šta je sa učenikom koji je stariji maloletnik a koji je profesoru ciglom razbio glavu. Ukoliko se neko odvaži na tako nešto, pa iako se čuva identitet i ako su maloletna lica, mislim da bi za prevenciju nasilja u ovom društvu bilo jako važno da znamo dokle su ti postupci stigli. Uglavnom se to od nas krije", objašnjava ona.Konstatuje da je gotovo celo drugo polugodište ove školske godine prošlo bez razgovora "koji bi doveli do nekih pomaka vezano za dogovore koje smo napravili u decembru". Dodaje da nas onda ovakvo nasilje u školama "tera da rešavamo ove urgentne situacije" i da kasnimo sa promenama."Postoji trend negovanja nasilja u društvu uopšte. I škole nisu izolovani deo društva, niti smo zatvoreni i ograđeni nekim zidovima. Kod nas se samo bolje vidi sve ono što zapravo u društvu postoji. Mislim da smo negde postali agresivni kao posledica nemoći u okruženju i načinu u kome živimo. Mi imamo danas roditelje koje su deca devedesetih. Imali smo frustraciju korone koju izgleda nismo dovoljno dobro procenili niti sagledali koja je ona posledica ostavila. Ali pre svega mislim da smo nekako društvo koje duboko veruje da je dovoljno preći igricu. Ili to tako kažu deca kolokvijalno, odnosno nekako se provuci kroz sistem ukoliko te sistem steže, a ti ćeš onda biti agresivan", ističe Romandić Petrović.Na pitanje Insajdera zašto su prosvetni radnici postali meta i kako su uopšte deca izgubila taj odnos prema nastavnicima da su to neki autoriteti za njih, odgovara da danas predstavlja problem i to što su recimo roditelji agresivniji od njihove dece, da je "već dugo vremena upaljenu crvenu lampicu, ali nekako ignorišemo. Duboko verujući da će ona proći sama od sebe i da će se sistem vratiti i biti opet dobar i miran, škola biti bezbedno mesto""Možda olako očekujemo da nam škola kao jedini i poslednji bastion nešto uradi, da će neki problemi sami od sebe da nestanu s godinama. Neće zapravo i moramo da radimo na edukaciji mladih koji danas postaju roditelji, da bi sagledali šta sve novo društvo i nove tehnologije čine danas deci da bi oni zapravo želeli da budu u školi. Onda imamo situaciju da zašto bi danas uopšte neko išao u školu. Mi smo se uvek pitali, deca su uvek pitala zašto učimo ovo. Učenje je voljna radnja. Danas deca pokazuju sve manje i manje volje da bilo šta uče i gledaju primere loše prakse iz svog okruženja gde lepo može da se živi i bez škole. Recimo nas su roditelji učili da treba da završimo školu da bi radili neke lepe i dobre poslove, a danas se lepe i dobre poslove mogu raditi i bez škole i čemu onda škola? Socializacija, edukacija, to prosto više nisu, oni ih ne prepoznaju kao bitne stvari", kaže ona.Na pitanje Insajdera koji su ključni koraci kako bi se zaustavilo uništavanje obrazovnog sistema, sagovornica odgovara da mora da se uradi jedna ozbiljna analiza "u kojoj moramo da budemo realni sami prema sebi". "Kada govorimo o greškama, mi smo samo realizatori tog posla i mi konstatujemo šta može da prođe, šta ne prolazi. Čemu zakon kao prazno slovo na papiru koji ne može da bude primenjivo. Mora da postoji volja nadležnih da prepoznaju da određene stvari ne vode ničemu. Danas imamo čitav niz pravila i propisa u školama koje su suprotnosti jedna sa drugom. Ne može se samo voditi administracija, ne može se svaka reč zapisati, to nas neće odvesti nigde", zaključuje predsednica Unije sindikata škola Beograd, Snežana Romandić Petrović.Izvor: Insajder</article>

"Bila je ovo školska godina gde smo svi bili na oprezu i zapravo u nekoj strepnji da se nešto ne desi. Tako da nam je ovo što je došlo na samom kraju negde pokazatelj da je naša strepnja bila opravdana. Jer nekakve tenzije u školama se vuku celu školsku godinu, posebno posle onih majskih dešavanja koja su nas zaledila sve i nakakav čudan osećaj da nije urađeno sve što je trebalo da se uradi da bi se predupredilo da se ovako nešto što nam se dešava na kraju školske godine ne desi", ocenjuje Romandić Petrović.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FJFjsa_KSC68&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
 
Na pitanje Insajdera da li se nešto promenilo nakon majskih tragedija, naša sagovornica odgovara da su te promene vrlo male.&nbsp;
"Tokom prošlog leta, mi smo u razgovorima sa Ministarstvom prosvete i Ministarstvom finansija uspeli da dogovorimo da se za malo poveća broj stručnih saradnika u školama. Međutim, to je zanemarljivo u odnosu na potrebe koje deca danas imaju. Kada govorimo o stručnim saradnicima ne govorimo samo o psiholozima i pedagozima. Danas sve veći broj učenika ima potrebu za socijalnim radnikom. Porodica je narušena kao struktura, socijalni radnici, defektolozi, dakle stručnjaci raznog kalibra koji bi pomogli zapravo nastavnicima jer mi nismo obučeni, a samo na dobroj volji mi ne možemo da učinimo sve ono što se prilično kompleksno traži od našeg poziva, odnosno što deca traže od nas", kaže ona.
Prema rečima sagovornice Insajdera, vrlo su retke situacije kada nastavnici uspeju u razgovoru sa roditeljima da objasne kako izgleda ponašanje njihove dece kada nisu sa njima.
"Već deceniju govorimo da je vršnjačko naselje sveprisutno i da njemu podležu sve mlađi i mlađi uzrasti. Da je ono prisutno već u prvom razredu, da su deca postala danas znatno suroviae nego što su nekada bila. Čini mi se da kao da ne poredimo iste stvari kada govorimo o deci danas i deci recimo pre 10-15 godina. Suočavamo se sa roditeljima koji nisu edukovani da se snađu sa svojom decom. Imam utisak da sve manje razgovaraju i da su sve manje spremni da zapravo saslušaju ono što se kaže. Negde je zavladala praksa da nastavnik govori jedno, da ukoliko se izvrši pritisak na nas problem će biti rešen, neki problemi će sami od sebe da se reše, pa se ogluše o reči nastavnika i neretko odbijaju pomoć psihologa ili pedagoga", naglašava Romandić Petrović.
Poslednjih sedmica smo svedočili nasilju nad prosvetnim radnicima, počev od Bačke Palanke pa preko nekoliko škola u Beogradu. Na pitanje da li je čvrsto uverena da će krivični zakonik biti izmenjen kako bi prosvetni radnici dobili status službenih lica, odgovara da je to samo jedan od zahteva.
"Nekako živimo u vremenima u kojima su sankcije skrivene ili ispadne kao da ih nema, jer mi javnost ne zna šta se desilo recimo sa učenicima koji su izvukli stolicu profesorki u Trsteniku. Znamo da je profesorka bila tehnološki višak, znamo šta je posle bilo sa njom, ali ne znamo da li je bilo bilo kakvih sankcija po učenike i da li su zapravo neke mere preduzete. Ne znamo ni šta se dešava u ovim drugim situacijama koje su bile. Potom šta je sa učenikom koji je stariji maloletnik a koji je profesoru ciglom razbio glavu. Ukoliko se neko odvaži na tako nešto, pa iako se čuva identitet i ako su maloletna lica, mislim da bi za prevenciju nasilja u ovom društvu bilo jako važno da znamo dokle su ti postupci stigli. Uglavnom se to od nas krije", objašnjava ona.
Konstatuje da je gotovo celo drugo polugodište ove školske godine prošlo bez razgovora "koji bi doveli do nekih pomaka vezano za dogovore koje smo napravili u decembru". Dodaje da nas onda ovakvo nasilje u školama "tera da rešavamo ove urgentne situacije" i da kasnimo sa promenama.
"Postoji trend negovanja nasilja u društvu uopšte. I škole nisu izolovani deo društva, niti smo zatvoreni i ograđeni nekim zidovima. Kod nas se samo bolje vidi sve ono što zapravo u društvu postoji. Mislim da smo negde postali agresivni kao posledica nemoći u okruženju i načinu u kome živimo. Mi imamo danas roditelje koje su deca devedesetih. Imali smo frustraciju korone koju izgleda nismo dovoljno dobro procenili niti sagledali koja je ona posledica ostavila. Ali pre svega mislim da smo nekako društvo koje duboko veruje da je dovoljno preći igricu. Ili to tako kažu deca kolokvijalno, odnosno nekako se provuci kroz sistem ukoliko te sistem steže, a ti ćeš onda biti agresivan", ističe Romandić Petrović.
Na pitanje Insajdera zašto su prosvetni radnici postali meta i kako su uopšte deca izgubila taj odnos prema nastavnicima da su to neki autoriteti za njih, odgovara da danas predstavlja problem i to što su recimo roditelji agresivniji od njihove dece, da je "već dugo vremena upaljenu crvenu lampicu, ali nekako ignorišemo. Duboko verujući da će ona proći sama od sebe i da će se sistem vratiti i biti opet dobar i miran, škola biti bezbedno mesto"
"Možda olako očekujemo da nam škola kao jedini i poslednji bastion nešto uradi, da će neki problemi sami od sebe da nestanu s godinama. Neće zapravo i moramo da radimo na edukaciji mladih koji danas postaju roditelji, da bi sagledali šta sve novo društvo i nove tehnologije čine danas deci da bi oni zapravo želeli da budu u školi. Onda imamo situaciju da zašto bi danas uopšte neko išao u školu. Mi smo se uvek pitali, deca su uvek pitala zašto učimo ovo. Učenje je voljna radnja. Danas deca pokazuju sve manje i manje volje da bilo šta uče i gledaju primere loše prakse iz svog okruženja gde lepo može da se živi i bez škole. Recimo nas su roditelji učili da treba da završimo školu da bi radili neke lepe i dobre poslove, a danas se lepe i dobre poslove mogu raditi i bez škole i čemu onda škola? Socializacija, edukacija, to prosto više nisu, oni ih ne prepoznaju kao bitne stvari", kaže ona.
Na pitanje Insajdera koji su ključni koraci kako bi se zaustavilo uništavanje obrazovnog sistema, sagovornica odgovara da mora da se uradi jedna ozbiljna analiza "u kojoj moramo da budemo realni sami prema sebi".&nbsp;
"Kada govorimo o greškama, mi smo samo realizatori tog posla i mi konstatujemo šta može da prođe, šta ne prolazi. Čemu zakon kao prazno slovo na papiru koji ne može da bude primenjivo. Mora da postoji volja nadležnih da prepoznaju da određene stvari ne vode ničemu. Danas imamo čitav niz pravila i propisa u školama koje su suprotnosti jedna sa drugom. Ne može se samo voditi administracija, ne može se svaka reč zapisati, to nas neće odvesti nigde", zaključuje predsednica Unije sindikata škola Beograd, Snežana Romandić Petrović.
Izvor: Insajder

Teme

Snežana Romandić Petrović, predsednica Unije sindikata škola Beograd. Foto: Insajder

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Marker

Škola

Nasilje

Više od vesti

Romandić Petrović (USŠB) za Marker razgovor: Školska godina završena uz strepnju da se nešto ne dogodi (VIDEO)

Romandić Petrović (USŠB) za Marker razgovor: Školska godina završena uz strepnju da se nešto ne dogodi (VIDEO)

Tagovi: