Smrt Mahse Amini pre dve godine je podigla Iranke na noge: Kazne za žene koje ne nose hidžab još su drakonske, vlast najavljuje ublažavanje

U znak sećanja na Mahsu Amini, kao i povodom druge godišnjice pokreta "Žene, život, sloboda", 34 zatvorenika u Iranu su pre nekoliko dana počela štrajk glađu.

Istovremeno, novi predsednik Irana Masud Pezeškijan izjavio je da moralna policija više neće uznemiravati žene zbog obaveznog nošenja hidžaba. Ova izjava je došla nakon što su UN upozorile da se žene u toj zemlji i dalje nasilno kažnjavaju zbog kršenja strogih kodeksa odevanja.

"Moralna policija ne treba da se sukobljava sa ženama. Pobrinuću se da policija ne uznemirava žene“, rekao je predsednik Irana.

Od javnog ukora do hapšenja

Iran je država koja decenijama ima najrigoroznija pravila oblačenja za žene. Pre Islamske revolucije 1979. godine, Iranke su imale prava kao i žene u zapadnom svetu – bile su u politici, radile su kao učiteljice, sutkinje, policajke… Islamska revolucija je promenila dosta toga, a jedna od najkontroverznijih mera koja je uvedena ubrzo nakon tog istorijskog događaja bila je obaveza da žene nose hidžab. Tako je ostalo do danas.

Iranski zakon, naime, propisuje da sve žene i devojčice starije od devet godina u javnosti moraju da nose marame kojima pokrivaju kosu, te široku i dugačku odeću. Sve koje to prekrše suočavaju se sa javnim ukorom, novčanom kaznom, pa čak i hapšenjem.

Istovremeno, godinama traju rasprave između konzervativaca, koji insistiraju da hidžab ostane obavezan, i reformista koji su za to da ovo bude pitanje individualnog izbora.

Spoljnopolitički analitičar Boško Jakšić objašnjava da način oblačenja u Iranu ima svoju predistoriju: pre Bele revolucije vel su nosile uglavnom žene viših slojeva, dok su žene na selima obijale da ga nose jer je bio nepraktičan pri seoskim radovima.

"Stvar se onda promenila tridesetih godina kada je šah (Muhamed Reza Pahlavi) zabranio nošenje vela. Tako je bilo sve do 7. marta 1979. kada je Homeini zaveo obavezu nošenja čadora i hidžaba. Dakle, višeslojni su i ti periodu u Iranu oko ženskih sloboda, u vreme Bele revolucije žene su dobile pravo glasa, ali isto tako neke stvari moramo da razlikujemo – čador je u međuvremenu ostao zaštitni znak žena islama, ne u ni u kakvom konzervativno-političkom smislu. I mislim da Zapad vrlo često zapada u jednu vrstu greške tumačeći to kao represiju i gledajući isključivo kroz prizmu sopstvenog tumačenja ljudskih prava. Većina žena u Iranu i dan-danas želi da nosi čador“, naveo je Jakšić u emisiji "Priča o priči“ na Insajder televiziji.

"U Kuranu ne piše da žene moraju da se pokriju“

Profesorka Fakulteta za evropske pravno-političke studije Zorica Mršević podseća na egipatsku stručnjakinju za islam Ekbal Baraku, koja tvrdi da nigde u Kuranu ne piše da žene moraju da bude pokrivene već da je "zabrana da se zuri u bilo čije lice jedino što je najbliže tome“.

Sve drugo joj, kako kaže, liči na novokomponovanu strogoću, koja se poziva na tradiciju, religiju, istoriju, što mnogima dobro zvuči.

"Najlakše je da se u situacijama nedostatka demokratije dođe do kršenja ženskih prava, i to prava na školovanje, na profesionalno usavršavanje, na rad… A da ne govorimo o kretanju koje nije dozvoljeno bez potpune pokrivenosti, bez muškog srodnika u društvu… Sve to ukazuje na nedostatak ljudskih prava“, rekla je Mršević na Insajder televiziji.

Ističe da na religiji, tradiciji, kulturi i običajima nešto može da se bazira dokle god se ne krše ljudska prava.

"Šta je suština pokrivenosti žena? Suština je uverenje da su žene, na neki način, nečista i prljava bića, koja muškarce navode na nasilje - bilo prema ženi ili prema drugim muškarcima koje doživljavaju kao rivale. Na ženu se, dakle, stavlja akcenat krivice za nedolično ponašanje muškarca. Ona je ta koja je provocirala, izazivala, a da je ona pokrivena onda ne bi ni muškarci bili nasilni. To iritira u velikoj meri. Jer, ako je žena ta koja izaziva nasilje time što se vidi neki mali deo kose ili lica, kako to da ti isti muškarci ne postanu nekontrolabilniji u zapadnim zemljama, gde stoje u istom liftu, metrou, kancelarijama, rade sa ženama koje nisu pokrivene… Očigledno nije stvar do toga, nego je to priličan teror nad ženama“, smatra ona.

Maltretiranje "policije za moral“

Iran je zemlja koja ima i policiju za moral – ona od 2006. patrolira ulicama da bi se obezbedila primena strogih islamskih pravila oblačenja. Ta moralna policija je 2022. privela Mahsu Amini, koja je preminula posle tri dana u pritvoru - njena porodica je tvrdila da je umrla jer ju je pretukla policija, ali su vlasti te tvrdnje odbacivale.

Masovni protesti koji su nakon toga usledili širom Irana bili su najveći od revolucije 1979. Tokom protesta je živote izgubilo nekoliko stotina ljudi, dok je više hiljada njih uhapšeno. Na kraju je obećano ukidanje moralne policije.

Međutim, prošle godine su iranske vlasti odlučile da postave kamere na javnim mestima i putevima kako bi identifikovali i kažnjavali žene koje ne nose hidžab. Tamošnja policija je saopštila da je cilj takve mere "sprečavanje otpora zakonu o hidžabu“.

Pre nekoliko meseci su ponovo pooštrena pravila o nošenju hidžaba, prema kojima će žene zatečene nepokrivene glave biti krivično gonjene i osuđene ili će morati da plate kaznu, a biće lišene i socijalnih usluga. Takođe će ženama bez hidžaba biti zabranjen izlazak iz zemlje, kao i korišćenje društvenih mreža.

Inače, i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ima zvaničnu preporuku svima koji putuju u Iran da se "poštuju islamski kodeksi oblačenja za žene“, navodeći da "žena mora imati pokrivenu glavu, ali ne mora da čitava kosa bude pokrivena; žene ne nose kratke rukave, već obavezno mantile, zimi zimske, a leti letnje; šminka se slobodno koristi, uključujući i lakiranje noktiju“.

Šta kažu religijske knjige

Boško Jakšić navodi da - kada se pogledaju stare knjige sve tri jednobožačke religije: od Talmuda, preko Biblije do Kurana - odnos prema ženama je, po sadašnjim zapadnim standardima, dramatično loš.

"I to je nešto što traje u kontinuitetu. Zašto ne pričamo o tome kako žive žene u četvrtima ultraortodoksnih Jevreja u Jerusalimu? Briju glave, nose perike…“, naveo je on.

Prema njegovom mišljenju, Iran je jedno vrlo dinamično društvo - i u političkom i u smislu svih socijalnih i drugih pojava koje mogu da se prate po ulici i drugim sferama.

"To jeste, s jedne strane, snaga tog društva. Ali, ako se malo bolje poznaje psihologija Iranaca, oni su izuzetno tvrdi. Mislim da nisam tvrđu naciju upoznao, a mnogo sam zemalja obišao po svetu. Istovremeno, u skladu sa šiitskim učenjem, veoma su posvećeni kultu mučeništva, oni su spremni da se žrtvuju za ovu ili onu stvar. Mnogi su spremni i dan-danas da se žrtvuju za Islamsku revoluciju, kao što su tokom rata sa Irakom bili spremni da ginu kao snoplje i da ne odustaju. Imaju svoju specifiku, koja ih razlikuje od drugih naroda. I nije neobično da iza njih stoji 2.500 godina moćne istorije“, dodao je Jakšić.

Prof. Mršević ukazuje da mnoga islamska društva poznaju, čak i stimulišu obrazovanje žene, jer smatraju da je dobro da govore jezike, da studiraju psihologiju ili ekonomiju kako bi ojačale porodicu, a ne da bi radile.

Veoma mlado i specifično društvo

Novinar Momir Turudić navodi da je iransko društvo jako specifično i veoma mlado, sa velikim brojem obrazovanih i mnogo više emancipovanih mladih žena nego u većini drugih islamskih država.

"Ako govorimo o školovanju, broj devojaka na fakultetima je i dan-danas u Iranu veći nego broj mladića. Daleko je manje onih koji rade, ali i rade. Ali ako govorimo o školovanju, pravo na to postoji“, kazao je Turudić na Insajder televiziji.

Zorica Mršević pita i kako to da ljudi koji su izbegli iz Irana stvaraju drugi život na Zapadu, ali nastavljaju svoje žene da prisiljavaju da se oblače na isti način.

"Oni nekako ne primaju običaje Zapada. A primaju zapadnu slobodu, profesije, slobodu govora, sviđa im se novac koji zarađuju, a da ne moraju da plaćaju lokalne bosove koji ih reketiraju itd. Oni bi mogli da odigraju ulogu, jer postoji ogroman broj ljudi koji žive u raznim zemljama Evrope i Amerike nakon odlaska iz Irana i ne slažu se sa svim dosadašnjim iranskim režimima. Nekada su u Evropi u izbeglicama iz raznih muslimanskih zemalja videli faktor promena, ali to se izgleda nije desilo“, kazala je ona.

Cinični kompromisi Zapada

Upitan gde je Zapad, koji često ume da deli lekcije drugima, da reaguje odlučnije na neke stvari na Bliskom istoku ili se to, pak, nikada neće deseti zbog nafte, Boško Jakšić odgovara da gde postoji interes – tu će se praviti cinični kompromisi.

Podseća i da se Iran svojevremeno držao stare islamske doktrine – ni Zapad, ni Istok.

"Sovjetski savez, a danas Rusija, istorijski nikada nije bio prijatelj Irana. Bilo je 1946. oružanih sukoba, kada je Sovjetski savez pokušavao da zauzme teritorije sadašnjeg Irana. Sadašnja kombinacija je interesna, a Rusi sigurno neće napraviti Iran kao neku bazu svog uporišta. Ako bi islam trebalo da bira između prozapadnjaštva i modernizma ili komunizma, onda je komunizam veći neprijatelj islama“, zaključio je Jakšić.

Izvor: Insajder