Slučaj „Bačka Palanka“ obnovio pitanje položaja osoba sa smetnjama u razvoju: Dnevni boravak, tek jedan od problema

Država obezbeđuje niz usluga koje olakšavaju život dece sa smetnjama u razvoju, ali problemi nastaju po završetku njihovog školovanja kada gube usluge sistema zbog čega su roditelji, poput dve majke iz Bačke Palanke, prepušteni sami sebi.

Dostupnost dnevnih boravaka za mlade sa smetnjama u razvoju, kažu sagovornici Insajdera, jedna je od osnovnih stavki potrebnih za normalniji život dece sa smetnjama u razvoju i njihovih roditelja. Međutim, iako najveći, to je samo jedan u nizu problema.

Majke dvojice momaka sa smetnjama u razvoju iz Bačke Palanke, Jaroslava Molnarova i Marija Bađura, u znak protesta krenule su ka Beogradu, jer je 15. juna probijen rok za izgradnju dnevnog boravka za decu i omladinu sa smetnjama u razvoju u tom mestu. Dnevni boravak je počeo da se gradi nakon što su se obratile predsedniku Srbije tokom jedne od njegovih predizbornih poseta tom mestu 2022. godine ali je, kako kažu, završena tek trećina zgrade.

Jaroslava Molnarova kaže za Insajder da, prema podacima Centra za socijalni rad, u Bačkoj Palanci ima 75 osoba koje bi bile korisnici dnevnog boravka, čije otvaranje traže duže od dve decenije.

"Boravak bi sigurno radio osam sati, što znači da i jedan i drugi roditelj mogu da idu da rade i da budu radno sposobne osobe, da zarađuju za egzistenciju svoje porodice. S druge strane, da deca budu u svom okruženju, da mogu da se druže, da mogu da imaju aktivnosti prilagođene njima, da imaju izlete i sve što im treba dok su roditelji na poslu. Tako bismo bili mirni da je dete zbrinuto dok radimo. Dnevni boravak nama ne rešava problem, ali nam ga olakšava. Mi sa tim problemom živimo do kraja svojih života", naglašava Molnarova.

Molnarova i Bađura na put u Beograd krenule su sa svojim dvadesetdvogodišnjim sinovima koji su u kolicima. Uoči polaska na put, iz Opštine Bačka Palanka su im rekli da predsednik Aleksandar Vučić neće moći da ih primi jer ide u inostranstvo.

I pored toga, naglašava Molnarova, odlučne su da ostanu u Beogradu dok se ne sastanu sa predsednikom.

„Mi ćemo sve uraditi za našu decu, drugi roditelji se boje. Ja danas rizikujem otkaz u svojoj firmi, iako je svima nama potreban dnevni boravak ", rekla je Jaroslava Molnarova.

Prema Zakonu o socijalnoj zaštiti, država se stara o osobama sa smetnjama u razvoju i dok se školuju, obezbeđuje im niz zdravstvenih i socijalnih usluga dok su roditelji na poslu, deca su u školama i imaju ličnog pratioca koji se stara o njima što im, kako kažu sagovornici Insajdera, znatno olakšava život. Međutim, po završetku školovanja, gube pravo na te i slične usluge, a ne dobijaju nove.

Predsednica Udruženja roditelja dece sa smetnjama u razvoju „Evo ruka“ Ana Knežević upozorava da su zbog toga roditelji i deca sa smetnjama u razvoju – prepušteni sami sebi.

„Samo u Beogradu je ove godine 54 dece sa smetnjama u razvoju završilo srednju školu i ostaće u potpunosti bez usluga socijalne zaštite, bez ličnih pratilaca i vratiće se u kuću potpuno nevidljivi za sistem socijalne zaštite. Poslednje tri godine, ne računajući tekuću godinu, gotovo 200 dece sa smetnjama je završilo srednju školu i niko ne zna gde su ta deca“, naglašava Knežević.

Poput majki iz Bačke Palanke, i Ana Knežević smatra da je dnevni boravak za decu i mlade, u kojima ni u Beogradu nema dovoljno kapaciteta, najvažniji za normalan život, ali da je to samo jedan u nizu problema.

"Moj sin je višestruko ometena osoba, on ima redak sindrom koji dovodi do mnogih fizičkih hendikepa i morao je da ide na razne operacije. Mnogo vremena smo proveli u bolnici, ali se školovao od samog početka. Na kraju smo uspeli da dobijemo uslugu ličnog pratioca koja nam je mnogo značila jer je to mene fzički odmenilo u nekim poslovima, a on je bio dodatno osamostaljen i nije zavisio od mene. Međutim, čim je završio školovanje, automatski mu je ukinuta usluga ličnog pratioca. U tom trenutku ne dobijemo nijedno jedino uputstvo šta da radimo dalje, niti nas neko pita šta da radimo jer ne postoji ništa“, dodaje Knežević.

Da bi se pomoglo roditeljima, a samim tim i njihovoj deci, napominje da je hitno potrebno izmeniti Pravilnik o minimalnim standardima o socijalnoj zaštiti koji propisuje usluge za osobe sa smetnjama u razvoju.

"Mladima nije dostupna usluga pomoći u kući, nije svima dostupan personalni asistent - jer na njega nemaju pravo sve osobe sa invaliditetom, već samo osobe sa telesnim invaliditetom koje mogu samostalno da odlučuju. To je veliki problem koji diskriminiše celu grupu osoba sa invaliditetom koje imaju intelektualne teškoće i autizam. Veoma je važno i da se produži usluga ličnog pratioca i posle formalnog obrazovanja“, ističe Ana Knežević.

Defektolog Goran Rojević tokom cele karijere radi sa osobama sa smetnjama u razvoju i osnivač je Udruženja „Dečje srce“ koje, pored ostalog, promoviše zapošljavanje i radno angažovanje mladih sa smetnjama u razvoju. S tim ciljem, Udruženje je otvorilo je kafić „Zvuci srca“ u beogradskom naselju Vračar, u kojem rade mladi sa smetnjama u razvoju.

Rojević za Insajder kaže da je zapošljavanje za tu grupu sugrađana izuzetno važno; tako se druže, prazne energiju na poslu i osećaju se korisnima, ali dodaje da na širem planu u Srbiji nije dovoljno urađeno da se lakše zapošljavaju mladi sa smetnjama u razvoju.

„Zbog toga bi bilo dobro da se pokrenu radni centri, gde bi mladi sa smetnjama u razvoju bili radno angažovani. To bi bilo poput dnevnog boravka u kojem se nešto proizvodi i stvara i gde su oni korisni za zajednicu. U dnevnim boravcima se oni čuvaju i veća pažnja se usmerava na njihovu ličnu higijenu i slične stvari, a radni centri bi bili male fabrike sa mladim ljudima koji obavljaju manuelne poslove i osećaju se korisnima. Međutim, ti radni centri u Srbiji ne postoje“, rekao je Goran Rojević.

Navodi da bi, uz radne centre, mladima sa smetnjama u razvoju trebalo omogućiti stanovanje uz podršku.

„Tako mladi sa smetnjama u mentalnom razvoju, kada roditelji ne budu mogli više da brinu o njima, ne završavaju u velikim institucijama, nego oni koji mogu, koji su funkcionalni, žive u manjim grupama. Oni bi mogli da budu podrška jedni drugima, a s druge strane bi mogli da nađu posao u radnim centrima. Tako bi mogli da imaju ritam života nalik onom koji ima svako od nas“, naglašava predsednik Udruženja „Dečje srce“ Goran Rojević.

Izvor: Insajder