Sindikati - stvar prošlosti ili nužnost sadašnjosti
Sindikalno organizovanje u Srbiji danas je u specifičnoj situaciji – sindikati koji su proizašli iz socijalističkog uređenja, posle raspada Jugoslavije uglavnom nisu uspeli da se prilagode novom društvenom stanju, a drugi – zbog svojih propusta, ali i nastojanja države i privatnog kapitala da ih oslabe, nisu uspeli da se do kraja nametnu radnicima kao istinski borci za njihova prava. Sindikati i sindikalna borba nastali su kao nužnost; industrijalizacija u 19. veku je ljude sa sela privukla u gradove, a samim tim i stvorila novu društvenu klasu – radničku. Novi, gradski uslovi života i nefer uslovi rada, dovode do stvaranja radničkih partija, a kako bi pokušali da se izbore za sebe radnici su krenuli da se udružuju i u sindikate, jer razjedinjeni nisu imali nikakvih šansi da bilo šta promene na svom radnom mestu.
Kao i u svetu, tako je i u Srbiji osvajanje radnih prava bilo je uslovljeno sindikalnim udruživanjem i radna prava su izborena u meri u kojoj su udruženi radnici i radnice mogli da postave granice kapitalu, izjavio je za Insajder Vladimir Simović, sociolog iz Centra za politike emancipacije.
"Ta borba je bila teška, često izrazito krvava, sa velikim žrtvama. Ogromni pomaci su napravljeni tokom 19. i 20. veka na temelju te žrtve, a mora se reći i na talasu razvoja socijalističkog i komunističkog pokreta koji su predstavljali i realnu političku pretnju kapitalizmu“, kazao je Simović.
Da radnicima niko ništa nije poklonio, već da su za sve što imaju morali da se izbore smatra i Čedanka Andrić, predsednica Ujedinjenih granskih sindikata "Nezavisnost". Andrić je za Insajder izjavila da položaj sindikata, ipak, nikada nije lagodan ako sindikat hoće da bude borben i nezavisan, ni u Srbiji, niti bilo gde u svetu.
"Treba biti argumentovan u svojoj borbi, jačati svoje kapacitete, biti spreman i za dijalog i za protest, odnosno štrajk. Na nama je da negujemo aktivizam i solidarnost. Ne očekujemo da se za naš bolji položaj izbori niko osim nas samih“, rekla je Andrić.
[related-content]
Argumenti koje su rani sindikati iznosili u svojoj borbi, nalikuju na probleme na koje ukazuju savremeni srpski sindikati – da plate nisu dovoljne da zadovolje osnovne potrebe, da je prekovremeni rad postao ustaljena praksa, pa je radna nedelja od 40 sati za veliki broj ljudi retkost.
Sa druge strane, diskriminacija i zlostavljanje na radu uopšte nisu retkost, a da poverenje radnika u Inspektorat za rad ne postoji jer najčešće nema odgovornih za smrt radnika na radnom mestu.
"Sve navedeno nam vrlo slikovito pokazuje da su sindikati danas potrebniji više nego ikada, a da je njihova snaga, nažalost, na istorijski niskom nivou. Promene zakona koji uređuju sferu rada vrše se na način da dodatno oslabe pregovaračku moć rada spram kapitala. I to nije specifično lokalni problem, već globalni. Posleratni period socijalne države je odavno okončan, ne samo kod nas, već širom sveta. U meri u kojoj će i velikom žrtvom izborena radna prava biti degradirana zavisi sada samo i isključivo od moći radnika i radnica da se organizuju. Država i poslodavci čine sve da to onemoguće“, naveo je Simović.
Na pitanje na koji način država utiče na rad sindikata, predsednica UGS "Nezavisnost" Andrić odgovorila je da država ne opstruira sindikata direktno, "odnosno nigde to na papiru nećete naći ali u praksi na različite načine imate opstrukciju".
"Opstrukcija je i kada imate neefikasno sudstvo pa vam radni sporovi traju po nekoliko godina, opstrukcija je i kada vam niko krivično ne odgovara za smrt radnika, opstrukcija je i kada vam najviši državni funkcioneri govore kako bi zabranili sindikat, opstrukcija je i kada funkcioneri u javnim preduzećima vrše pritisak na radnike da obezbede podršku vladajućoj partiji ili im neće produžiti ugovore, opstrukcija je kada oko važnih zakonskih rešenja nemate socijalni dijalog, sve je to opstrukcija ali i kršenje sopstvenih zakona od strane onih koji treba da ih sprovode“, naglasila je Andrić.
Iako su radnici ti koji najbolje znaju na šta sve pristaju i šta sve trpe, oni često nemaju poverenja u sindikate - "jer sindikati samo dele svinjske polutke, a ne bore se za prava zaposlenih".
Istraživanja i terenski rad Centra za politike emancipacije, međutim nailazi na vezu – tamo gde postoje borbeni sindikati. radnici imaju poverenje u njih.
"Ne samo što imaju poverenje, nego su to prve instance kojima će se obratiti u slučaju bilo kakvog problema. Problem je u tome što nema puno borbenih sindikata. Postoje brojni razlozi za to. Prvo, pokrenuti sindikat nije uopšte lako. Poslodavci rade sve što mogu, uključujući i različite metode zastrašivanja, kako bi odvratili radnike od sindikalnog organizovanja. Drugo, Zakon o radu ne štiti u dovoljnoj meri sindikalne predstavnike i predstavnice. Na sudu nije lako dokazati da ste otkaz dobili zbog sindikalnog delovanja. Sve to skupa dovodi nas u situaciju da radnici i radnice, pritisnuti stalnom brigom za bazičnu egzistenciju, bivaju odvraćeni od sindikalne borbe jer sa druge strane imaju protivnike koji imaju nesrazmerno više moći – državu i poslodavce", ocenio je Simović.
"Na kraju deluje da sindikati ne rade dovoljno, što, moramo to otvoreno reći, često i jeste slučaj. Ipak, tamo gde su ljudi složni i gde uspeju da pokrenu, razviju i održe svoju sindikalnu organizaciju, poverenje u sindikat je veliko", dodao je Simović.
I u UGS "Nezavisnost" su svesni i odgovornosti sindikata.
"Često nam i dobronamerni ljudi kažu da se nedovoljno ’reklamiramo’, da propuštamo da govorimo o svojim uspesima. Problem je šta ste vi svakodnevno suočeni sa ogromnim brojem problema i nastojite da ih što bolje i što pre rešite negledajući da li će te to i javno kapitalizovati“, rekla je Andrić.
Izvor: Insajder