Šest koraka je potrebno da se povežemo sa bilo kojom osobom na svetu: Tehnološki napredak doneo otuđenje, čovek je sve usamljeniji

Ako je zaista tako, onda izreka da je svet globalno selo nije samo floskula koju često koristimo, nego smo svi povezaniji mnogo više nego što smo toga svakodnevno svesni. Pitanje je onda zašto se ne ponašamo prema svim ljudima kao da su bližnji naši, nego je otuđenje postalo fenomen savremenog sveta i da li je baš u ovom vremenu samodovoljnosti i individualizma potrebno da se vratimo na ovu teoriju o povezanosti ljudi.   

Književnik i osnivač Porodice bistrih potoka Božidar Mandić kaže da je ova teorija svakako zanimljiva.

"Sećam se da mi je pre 20 godina Tibor Varadi, naš veliki pravnik i intelektualac, pričao da je to sedam ljudi. On mi je rekao: ’Ti znaš mene, ja znam Milana Panića, Panić zna Klintona, znači i ti znaš Klintona.’ Tako da ja mislim da to jeste tako“, naveo je Mandić u emisiji "Priča o priči“ na Insajder televiziji.

"Potrebno je da se čovečnost vrati u čoveka“

I glumac i trener ličnog razvoja Siniša Ubović je, tokom jedne od edukacija, čuo za teoriju o "šest stepeni razdvajanja“, koja mu je najpre delovala nemoguće, ali se onda uverio da funkcioniše, a kao primer ličnosti koju je hteo da upozna naveo je čuvenu glumicu Meril Strip.

"Stoji tu sekretarica, koja je radila na projektu, ja joj kažem: ’Molim te, treba da stupim u kontakt  sa Meril Strip.’ Ona kaže: ’Daj mi malo vremena da razmislim.’ Dolazi ona sutra i kaže: ’Čoveče, ja sam se setila da sam pre nekoliko meseci upoznala devojku koja je režirala film u kom je Meril Strip igrala, poslaću ti večeras njen kontakt.’ I poslala mi je, naravno da ja nisam dalje išao, ali mi je bilo stvarno fascinantno da sam to uspeo na jednom mestu koje apsolutno nema nikakve veze ni sa umetnošću, tu nisu bili umetnici, tu nisu bili ljudi koji se bave time… Mislim, u stvari, da je nešto moguće kada ti ideš otvorenog srca i uma i kada imaš tu dečiju želju da nešto ispitaš, vidiš, proveriš, uradiš...“, kazao je on na Insajder televiziji.

Činjenica je da je komunikacija među ljudima olakšana s tehnološkim razvojem i pojavom društvenih mreža. Međutim, Mandić upozorava da je upravo zato među ljudima sve veća otuđenost, odnosno da je komunikacije sve manje i da se čovek danas "oseća izuzetno usamljeno“. Zato smatra da je spas u "povratku čovečnosti u čoveka“ i da tu počinje komunikacija.

"Džon Kejdž je još u prošlom veku rekao: što se budu razvijala komunikaciona sredstva čovek će sve manje komunicirati. I to je jedan paradoks sa kojim se mi sad suočavamo - vidimo jedan strašan napredak tehnike i jedno umrtvljenje čovekove psihe koja treba da komunicira, a koja je, naprotiv, presečena, kao glavni osnov da bi čovek bio usamljen i da bi kao takav mogao biti najintenzivnije manipulisan. Upravo zbog toga kako napreduje tehnika, nauka itd. sve više se umetnost i intelektualizam vraćaju primitivnim resursima, gde su velika i iskonska znanja koja nadilaze aparate“, kazao je Mandić.

Tehnologija i spaja i razdvaja ljude

Kada se govori o otuđenosti u savremenom svetu, najpre se govori o mladima. Tvrdi se da se kod njih najbolje vidi to koliko moderna tehnologija spaja, toliko i razdvaja ljude.

Nemanja Obradović iz organizacije mladih „Opens”, govoreći o digitalnoj tehnologiji koja se koristi za upoznavanje, kaže da je važno pitanje kvalitet komunikacije koja se održava.

"Bilo bi interesantno da vidimo ovakav eksperiment s mladima koji su odrasli sa tehnologijom -  kako bi se oni snašli, ne koristeći tehnologiju, da preko nekih šest ljudi dođu do osobe koja im treba. Mislim da su danas mladi dosta zatvoreniji i da imaju manji krug ljudi oko sebe, ali da na internetu imaju dosta više nekih prijatelja, poznanika, nekih ljudi sa kojima možda komuniciraju“, rekao je Obradović.

Ubović navodi da je njegov stariji sin, koji je student, počeo u jednom trenutku - pogotovo u pandemiji kada se sva komunikacija prebacila onlajn, da oseća napetost i tenziju zbog toga što ne postoje živi kontakti.

"I on je onda krenuo sam da izbacuje telefon, isključio taj WhatsApp, Viber… Kaže da kad želi da se s nekim vidi, on ga pozove da se nađu. Toliko mu to prija. I drago mi je što je primetio da je imao neki uticaj na svoje okruženje, da su sad svi počeli tako malo po malo… Tako da ta promena, koja je individualna, neminovno doživljava proširenje i ekspanzije“, kazao je on.

Mentalno zdravlje još tabu tema

Manjak društvenih kontakata, kao rezultat brzog tempa života i društvenih mreža, može negativno da utiče i na mentalno zdravlje ljudi, odnosno do pojave stresa, anksioznosti, nedostatku motivacije… Tome je doprinela i pandemija koronavirusa, koja je dodatno udaljila ljude. Međutim, mentalno zdravlje još uvek nije tema o kojoj se otvoreno razgovara, a postoji i značajna društvena stigma vezana za traženje stručne pomoći. Istraživanje je pokazalo da u Srbiji 36 odsto adolescenata traži pomoć od roditelja, 26 odsto od vršnjaka, a samo 18 odsto traži pomoć od specijalista.

Obradović kaže da ogroman problem ne samo u Srbiji, nego na globalnom nivou jeste mentalno zdravlje mladih ljudi, koje je, kako navodi, ugroženo i zbog situacije sa tehnologijom.

"Mi smo u Novom Sadu, baš za vreme korone, pokrenuli kampanju koja je uključivala 14 organizacija civilnog društva, napravili smo ’sazvežđe podrške’, tu su bile organizacije koje se bave psihosocijalnom podrškom. Imali smo 8.000 intervencija u jednoj godini. U Srbiji je situacija takva da inače postoji ideja da je mentalno zdravlje tabu tema, da se o tome ne priča, mladi se jako teško javljaju za podršku, a mi smo imali u jednoj godini 8.000 poziva. Znači, to nam govori da se desila jedna eksplozija u toj generaciji“, kazao je on.

Prema njegovim rečima, mladima treba podrška, treba im neko s kim mogu da razgovaraju, jer su izolovani, osećaju se depresivno, anksiozno, imaju strahove.

"To su ozbiljni problemi na kojima moramo da radimo. Ali, ovo obuhvata sve generacije. Danas sve generacije ljudi koriste tehnologiju, ali niko nas zaista ne uči na koji način tu tehnologiju da koristimo, kada treba stati, da li treba spavati sa telefonom i buditi se sa telefonom“, naveo je Obradović.

"Kod mene su zabranjeni internet i agresija“

Božidar Mandić telefon koristi minimalno - nema onaj najnovije generacije, nego neki dosta stariji. On i doslovno živi u šumi i u skladu s prirodom, 1977. godine je u podnožju Rudnika osnovao ekološko-umetničku komunu, a u to vreme su, kaže, u Evropi postojale još samo dve veće komune. Godišnje ga poseti oko 1.000 ljudi. Kod njega su zabranjeni internet, egocentrizam, agresija…

"Čovek urbane sredine dolazi kod mene umoran, nezadovoljan, bez ideja, oseća se kao rob… Ljudi dolaze da traže nadu“, kaže on.

Kao jedno od najbitnijih pitanja danas on izdvaja prirodu, jer ako nju potpuno uništimo – nema ni života. Zato na prvo mesto stavlja opstanak, a ne tehnološki napredak i profit.   

"Postavlja se sad jedno veliko pitanje koje nije bilo pre 50 godina - odnos tehnologije i prirode.  Kakvu je štetu napravila tehnologija prirodi? I moja filozofija se sva zasniva na tome da iznosim šta govore stabla, šta govore trave, šta govori potok, šta govori vetar i tako dalje. Svega 35 odsto je ostalo na planeti šuma, pa gde je ta tehnologija da pomogne da ima 120 odsto šuma? Vode su zagađene, pijaće vode nestaje…“, upozorava Mandić.

U njegovoj komuni, kako kaže, nikoga ništa ne uči, jer nije ni guru, ni terapeut.

"Bitne su paradigme. Ja nikog ništa ne učim. Pokazao sam. Treba posaditi seme, pa možda nikne, možda ne. To je danas imperativ. Zato se ja derem, urličem, kao i urlik Edvarda Munka i Ginzberga, a ja ne vidim to danas u čovečanstvu, ne vidim da se mladi bune protiv uništenja, samouništenja… Postoje mnoge prevare, new age i tako dalje, koje ti zamagljuju oči… Prvi put je ropstvo lakše od života. To je tragedija“, rekao je Mandić.  

Borba za promene mora da krene od mladih

Siniša Ubović smatra da upravo od mladih mora da krene borba za suštinske promene - da imamo vodu, da imamo vazduh… Oni će, kaže, tu borbu voditi na jedini ispravan način, jer istinu neće obojiti nikakvim predrasudama i kalkulacijama.

"Danas vidimo da su kladionice nešto što se do te mere idealizuje, a najveća radost koja može da te zadesi je kad dobiješ tiket. To je zaista poziv da se zapitamo. Kao kada su se zlatare otvarale u vreme devedesetih, kao kada su menjačnice nicale na svakom koraku… To je trenutak kada narod jedino očekuje da se desi nešto odozgo, da nešto možda unese neku radost i neku suštinsku promenu… Mi ne treba da igramo na sreću koja će da dođe, nego zaista na suštinske stvari, a to je da se malo dozovemo i da kažemo: ’Čoveče, kako ja da očistim ovu deponiju u svojoj glavi, kako ja da očistim ovu deponiju oko svoje zgrade?’ Pa malo-pomalo“, naveo je on.

Izvor: Insajder