Porodično nasilje: Šta kada odgovornosti nema? (VIDEO)
Ne prođe dan, a da ne čujemo za neko nasilje u školi ili porodici. Institucije – ćute. Kada država šalje poruku da odgovornosti nema, teško je očekivati da se bilo šta promeni. Stručnjaci, ipak, kažu da je moguće, ali da to zahteva potpunu promenu sistema – tako da pravda bude svima jednako dostupna, a da oni koji počine bilo koje nasilje, za to i odgovaraju.
Metalnim lancem tukao ženu i svastiku. Celu noć mučio ženu, ona na kraju iskočila kroz prozor – to su, na žalost, samo neki primeri porodičnog nasilja poslednjih dana. Dodatno zabrinjava izostanak adekvatnog odgovora institucija. Najčešće - izostaje bilo kakav odgovor. U takvoj situaciji ne čudi kad pojedinci uzmu pravdu u svoje ruke, poput očuha koji je pretukao 37-ogodišnjaka koji je polno uznemiravao njegovu maloletnu pastorku.
“Nama je problem da li je pravda dostupna, da li je ona delotvorna, da li će svako ko se ponašao na neodgovarajući način odgovarati. Nama je problem selektivne pravde, to što će odgovarati neko ko ne zna se ko je i nije ničiji, a neće odgovarati onaj koji može da kaže, znaš da ti ko sam ja i ovo je moj. Ja stvarno mislim da su nam nužne sistemske promene, ali ako od nečega treba da počnemo to je da se ljudi koji rade u sistemu čuvaju tako što će zapravo bolje znati, više znati i bolje sarađivati”, izjavila je Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
Stručnjaci koji su posle masovnih ubistava u maju prošle godine - kao društveni odgovor na nasilje osnovali “Majsku platformu”, kažu da je jedan od problema i to što je za državu vreme stalo u oblasti socijalne zaštite. To pokazuje i činjenica da je Strategija o socijalnoj zaštiti istekla pre deceniju i po, a da Zakon o socijalnoj zaštiti nije menjan već 11 godina.
“Ako ne promenimo ništa na nivou lokalne samouprave, ako ne promenimo ništa na nivou države, ako nasilje postaje poželjno, to nije stvar ni pojedinca, nije stvar ni porodice, to je stvar države i to je ono što treba da sadrži program prevencije”, izjavila je psihološkinja Sarita Bradaš.
U takvoj situaciji, ne iznenađuje previše ni činjenica da svaka treća osoba ima teškoće sa mentalnim zdravljem, kao ni činjenica da mali broj građana potraži stručnu pomoć. Međutim, i oni koji se obrate za pomoć često su u tome sprečeni, jer se, kako tvrde, niko ne javlja na telefone Nacionalnog servisa za zaštitu mentalnog zdravlja – iako bi trebalo da su dostupni non-stop.
“Vi vidite kolika je dubina problema, koliko su to sistemski problemi koje je zapravo teško rešiti tako brzim i jednostavnim izmenama, kao što se kod nas najčešće radi, a to je podići maksimalnu kaznu koja znamo da ne može da reši prevenciju i izmeniti nekakav zakon, a ne voditi brigu u tome kako se taj zakon primenjuje i da li su ljudi koji treba da ga primene da li su oni opremljeni znanjima”, ocenila je Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra.
Iako je sve više dece i mladih sa problemima u ponašanju, sve je manja sposobnost sistema socijalne zaštite da na taj problem odgovori. Jer, nema dovoljno ni psihologa, ni socijalnih radnika. A tu se otvara, novi problem.
Izvor: Insajder