Nekada su bili zavisnici od droge, danas pomažu drugima da izađu iz pakla narkomanije: "Svako zaslužuje novu šansu“

Predsednik Udruženja "Izlazak“ Aleksandar Žugić priča za Insajder da su osnovani pre 15 godina na inicijativu grupe oporavljenih zavisnika.

„Namerno koristim izraz ’oporavljenih’ zato što je ’oporavak’ metodološki i politički okvir u kojem se krećemo i gde pripadamo mi i slične organizacije koje u svom delovanju za krajnji cilj imaju slobodu i smislen život bez droge. Nažalost, u ovim vremenima to deluje potpuno utopijski“, kaže on.

Navodi da su na samom početku funkcionisali kao neformalna grupa podrške koja je koristila svaku priliku da dođe do osoba koje imaju problema s drogama ili sa njihovim porodicama i pruže im u tom trenutku pravu informaciju i smernice kako da uđu u proces oporavka. Trudili su se, kaže, da im budu podrška od prvog poziva, pa sve do posttretmanskog procesa.

„Sve vreme smo pokušavali da svojim ličnim primerom pokažemo da može da se živi drugačijim životom i na taj način smo radili na destigmatizaciji ne samo osoba koje imaju problema sa drogama već i same percepcije bolesti zavisnosti u društvu. U tim prvim godinama jedan značajan broj ljudi nam se javljao nakon završenog tretmana ili programa u nekoj od terapijskih zajednica i vrlo brzo smo uvideli da par sastanaka nedeljno nisu dovoljni i nisu odgovor na sve potrebe i probleme sa kojima se suočava neko ko je pre odlaska na rehabilitaciju iza sebe ostavio niz problema za koje u tom trenutku potencijalno nema snage, mogućnosti i želje da se bavi njima, a predstavljaju moguće okidače koji vode nazad u taj začarani krug - droga, ulica, zatvor, komuna“, dodaje Žugić. 

Tri stuba uspešne socijalne reintegracije

Objašnjava da su osnovna tri stuba uspešne socijalne reintegracije - stanovanje, zaposlenje i stručno usavršavanje. No, napominje da tada nisu postojali nikakvi mehanizmi, ni programi koji bi pružili podršku osobi posle tretmana ili završenog programa rehabilitacije, takozvani aftercare programi. Baš u tom „procepu“ su ljudi iz ovog Udruženja prepoznali svoju ulogu i počeli da razmišljaju kako da odgovore na tu potrebu, pa su započeli u to vreme pionirski poduhvat - praktičnu resocijalizaciju.

„Danas delujemo u nekoliko pravaca. Prvi je savetovalište za problematiku zloupotrebe droga, u sklopu koga funkcioniše help line iliti besplatna telefonska linija 0800104100, gde mogu da se jave sve osobe koje direktno ili indirektno imaju problema sa bolestima zavisnosti. Drugi je program resocijalizacije, iliti aftercare program, koji je na raspolaganju za one koji su završili neki od programa tretmana i rehabilitacije. Treći pravac je postpenalna podrška i mentorski program za bivša osuđena lica. Četvrti pravac je dnevni klub za osobe bez krova nad glavom, beskućnike, to je mesto gde oni mogu da operu garderobu, okupaju se, ošišaju i okrepe uz kafu, čaj, kolače ili sendvič. I peti pravac predstavljaju aktivnosti koje su usmerene isključivo za žene koje se nalaze u situaciji beskućništva, a koje podrazumevaju niz različitih radionica, obezbeđivanja higijenskih paketa, odlazaka u bioskop, pozorište, kao i omogućavanje medicinskih pregleda“, navodi Žugić.

Ovo udruženje je od samog osnivanja usmereno ka socijalnom preduzetništvu i održivosti, pa su u tu svrhu pokrenuli nekoliko manjih komercijalnih delatnosti, kao što su prikupljanje i prodaja polovnog nameštaja, zatim selidbe, održavanje zelenila i iznajmljivanje alata. Žugić navodi da posao sa polovnim nameštajem donosi benefit svima, odnosno da je to win-win situacija u kojoj svi dobijaju.

„Naši sugrađani zato što se brzo i efikasno reše nameštaja koji im više nije potreban, mi zato što prodajom tog nameštaja ostvarujemo prihode sa kojima finansiramo svoje socijalne projekte, osobe koje su u resocijalizaciji zato što imaju mogućnost da zaposlenjem u toj delatnosti ostvare prihod, a na kraju i krajnji kupci koji po povoljnim cenama mogu da kupe nameštaj“, kaže on.

Najmlađi korisnik imao 14 godina

Kada je reč o korisnicima usluga Udruženja, Žugić navodi da je, nažalost, već duže vreme trend da sve mlađa populacija konzumira droge, te je tako najmlađa osoba s kojim su se susreli imala 14 godina, a najstarija 60.

„Jedna od poruka koje smo slali kroz godine je da je pojedinac odgovoran za svoje postupke, ali da smo mi, kao društvo, odgovorni da tom pojedincu omogućimo da ostvari svoj maksimalni potencijal. Pokušavali smo da pomirimo ta dva suprotstavljena stava, koja se javljaju u društvu i negde su duboko ukorenjena u nama, da je ’on to sam sebi uradio i da mu niko nije kriv’, a istovremeno smo pokušavali da iskomuniciramo i citiraću doktora Gabora Matea: Niko se nije probudio jedan dan i rekao 'Ja ću danas da budem narkoman’. Bolest zavisnosti je multifaktorijalni problem i, šta god mi mislili ili osećali prema osobama koje koriste droge, kao društvo smo u obavezi da ih dovedemo do mesta njihovog maksimalnog potencijala. To se jedino postiže kreiranjem niza politika i servisa koji će ovom problemu pristupiti sveobuhvatno i multidisciplinarno, u čemu mi, nažalost, nismo uspeli i sve smo dalje od postizanja tog cilja“, ističe sagovornik Insajdera.

„Najteže mi je padao osećaj beznadežnosti i besmisla“

Žugić otvoreno govori kakvu je agoniju on proživeo tokom godina korišćenja droge.

„Kad god govorim o svom iskustvu i periodu od 14 godina, koliko sam koristio droge, citiram stih jedne pesme koji kaže: ’Sad kad bih živeo hiljadu godina, ceo bi mi život stao u jedan dan.’ On možda najbolje opisuje besmisao takvog načina života. Najveći i najbolniji trenuci nisu bile fizičke krize, problemi sa zakonom ili sve ono sa čim se suočavaju osobe koje koriste droge, već osećaj beznadežnosti i besmisla. Činjenica da se probudiš, a ne znaš ni sam ’zašto i čemu’. Mislim da mi je u poslednjim danima pre nego što sam otišao na rehabilitaciju to bio najveći izazov - pronaći smisao u tom danu. To je, u stvari, bila najveća agonija. S jedne strane, bio bih u stanju da zavaram sebe i zaokupiram tokom dana, a opet duboko u sebi konstantno je postojao jedan vapaj da se nešto promeni, jer sam bio svestan da ovakva vrsta života ne vodi nigde. To su trenuci kad ni sama droga ne daje ’olakšanje i smisao’“, priča on.

Kako kaže, u to vreme je izbor ustanova koje se bave ovom tematikom bio manji nego danas, odnosno bilo je nekoliko državnih institucija koje su se bavile isključivo detoksikacijom i dve hrišćanske terapijske zajednice, iliti komune, koje su tek počinjale svoj rad u Srbiji. On je ušao u Reto centar i u toj terapijskoj zajednici ostao je skoro dve godine. To je, ističe on, period koji je trajno pozitivno oblikovao njegov život. Tu se više okrenuo i veri u Boga, za koju kaže da je važna u svemu.

„Danas sam suprug i imam troje predivne dece, što je sve rezultat Njegove milosti i ono što mi daje podstrek da i dalje verujem da svako zaslužuje novu šansu koja, kada je zavisnost u pitanju, nije nužno uvek druga, već je kod mnogih i treća, četvrta i koja god treba, sve dok ne dođemo do poželjnog rezultata koji vodi u život“, zaključuje Aleksandar Žugić.

Novinar Boban Karović