Kockanje – kad zabava preraste u patologiju

U kockanje ne spadaju samo ruleti i aparati, već i, recimo, popunjavanje tiketa u kladionicama, a rast onlajn klađenja, koje je poslednjih godina sve dostupnije, samo produbljuje problem. Stručnjaci upozoravaju da zabava lako preraste u patologiju.

Američka psihijatrijska asocijacija je, inače, pre desetak godina proglasila patološko kockanje za bolest zavisnosti bez korišćenja supstanci.

Novac nije uvek glavni motiv

Bivši fudbaler Crvene zvezde Dragiša Binić kao okidač za kockanje navodi stanje u društvu. Kako kaže, dosada i nedostatak obaveza, razočarenja, generalno situacija u društvu navode na kocku i slične stvari.

„Uvek kad je teško, tu cveta kocka, prostitucija i takve stvari. Prema tome, možda bi tu trebalo društvo da obrati pažnju. Ako mladom čoveku nađeš posao, da on ima rad, zanimanje, neće ići na ulicu i neće se kockati. Ili će bar manje toga biti“, rekao je Binić u emisiji „Priča o priči“ na Insajder televiziji.

On kaže da nekada nije ni bilo kladionica ili ih je bilo vrlo malo.

„I ako ih je bilo, bilo je tajnih ili bez dozvola. Kad je država videla da tu može da zaradi mnogo para, onda su, izgleda, počeli da zatvaraju škole, a da otvaraju kladionice. Razumete gde je problem? Problem je društvo. Ne treba ići pojedinačno, treba da izlečite to u društvu, pa videćete onda da li se smanjuje kad je reč o pojedincima“, dodao je Binić.

Direktorka SOS centra za odvikavanje od kockanja Jelena Manojlović ističe da pojava kladionica, a pogotovo onlajn klađenja i kockanja, generalno ubrzava proces kreiranja novih kockara.

„Pritom, ne postoji nikakva edukacija u društvu da kocka može da izazove bolest zavisnosti. To nigde ne piše ili piše sporadično. Deca su puštena sama sebi i ulici, bez ikakve okupacije, škola je bačena ne na drugo mesto, nego na 72 mesto. Svako dete u sebi ima želju da zaradi neki novac, da dođe do nekog novca, to je u početnoj fazi. Kada osoba već postane kockar, tu apsolutno nije nagon za novcem i za dobitkom glavni pokretač kocke. U početnoj fazi, kada se generiše kockar, kada se stvara kockar kod neke osobe, tu jeste želja za dobitkom. I što su učestaliji dobici, to je šansa da osoba postane kockar sve veća i veća“, objasnila je ona.

Nisu svesni da im treba pomoć

Prema njenim rečima, trebalo bi raditi na društvenoj edukaciji, na tome da se prioriteti u svetu ponovo vrate u neke normalne tokove, da se ne „uvoze“ samo loši trendovi, nego da se radi na nekim normalnim sistemima vrednosti.

„Ima mnogo ljudi kojima je potrebna pomoć, a koji još nisu svesni da im je ona potrebna. Tek će ih biti. Što je društvo lošije, što je zemlja siromašnija, što su sistemi vrednosti poremećeniji - kocka je dostupnija. Na svakom koraku je kladionica, svaka sportska aktivnost je propraćena sa milijardu reklama za kladionice i kockarnice“, kazala je Manojlović.

Psiholog Zoran Crnjin objašnjava da su bolesti zavisnosti češće u društvima koja su u tranziciji.

„U društvima gde je veliki disparitet između bogatih i siromašnih prosto postoji motivacija kod onih koji su siromašni da nekim čudom i oni postanu bogati. Okreću se igrama na sreću, okreću se kocki, a sve iz želje da i oni postanu deo tog bogatog sveta. I sama dostupnost kockarnica predstavlja problem kako prilikom nastajanja problema bolesti zavisnosti od kocke, tako i kasnije prilikom lečenja i odvikavanja. To su okidači koji su na svakom ćošku i koji često vraćaju lečene ljude nazad kockanju“, naveo je on na Insajder televiziji.

Na 200 metara od škola

Prema Zakonu o igrama na sreću, minimalna udaljenost kladionice, igraonice ili automat kluba od škole ne može biti manja od 200 metara. Takođe, minimalna udaljenost između dva automat kluba ili kladionica ne može biti manja od 100 metara.

Manojlović navodi da je bila ubeđena da će se, pojavom onlajn klađenja, masovno zatvoriti kladionice. 

„Međutim, one su samo nastavile da rastu i da se otvaraju. To samo govori u kakvom stanju je naše društvo“, rekla je ona.

Crnjin kaže da podržava ideju da se odredi jedan deo grada gde će biti locirane kladionice, što bi eventualno moglo da utiče i na smanjenje kockanja.

„Takođe, i u samom lečenju i kasnije u oporavku imate samo jedan deo grada koji treba da izbegavate da ne biste imali okidač koji bi ponovo probudio želju, žudnju za kockanjem“, objasnio je on.

Naveo je da iza zavisnosti od kocke leži isti mehanizam koji leži iza zavisnosti od kokaina, te da zavisnicima od kocke, recimo, slike kazina i kockarnica bude žudnju.

Manojlović je rekla i da postoje specijalne emulzije kojim se premazuju slot aparati da bi bili adiktivni.

„To su specifični mirisi, koji rade po sistemu asocijacije - da kada osoba prođe pored kladionice ili oseti taj miris u kupatilu nekog kafića to bude podsvesni mehanizam, da je trigeruje da ode da se kocka. U mojoj praksi se to dešavalo više puta“, rekla je ona.

Ovim toga, u kazinima se upumpava kiseonik da bi ljudi ostali što duže budni kako bi se što više kockali, nude se besplatna pića, posebno kofeinski napici, a u kockarnicama ne postoje satovi da bi se izgubio pojam o vremenu.

Žene stigmatizovane, teže traže pomoć

Prema nekim procenama, u Srbiji je oko 300.000 građana zavisno od kocke, najviše ih je između 18 i 25 godina, a najmlađi zavisnik od kockanja ima tek sedam godina. Registrovano je oko 3.000 lokacija u kojima se priređuju igre na sreću. Ranije istraživanje Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“ pokazalo je da građani najčešće igraju lutriju, zatim sledi sportsko klađenje, pa kazino igre i slot aparati.

Stručnjaci objašnjavaju da nisu svi ljudi koji igraju igre na sreću i koji se kockaju istovremeno i zavisnici od kocke. Kako kažu, postoji rekreativno kockanje i rekreativno igranje igara na sreću, gde problem ne postoji.

„To je neko ko će povremeno iz zabave da ode da potroši određenu količinu novca s kojom se unapred oprostio, da provede tamo neko vreme, da se zabavi, da izađe… I neko vreme će proći pre nego što mu padne na pamet opet da ode da kocka. Oko 85 odsto populacije koja kocka spada u grupu rekreativnih kockara. Deset odsto spada u grupu problematičnih kockara, koji su na granici da uđu u patološko kockanje. A pet odsto ljudi koji igraju slot aparate, rulet i ostalo spadaju u kategoriju patoloških kockara, odnosno onih koji ispunjavaju pune kriterijume za dijagnozu bolesti zavisnosti. U toj grupi od pet odsto mnogo su češći muškarci nego što su žene, naveo je Crnjin.

Dodaje da muškarci retko kad priznaju sebi da imaju problem.

„Oni na lečenje dolaze tek kada drugi oko njih prepoznaju da je to problem i primoraju ih da dođu na lečenje. Ili kad zapadnu u tolike dugove da prosto više nemaju izlaza. Tek kada se dotakne dno, tada se javljaju na lečenje, a mnogo bi korisnije bilo da se to uradi ranije, rekao je on.

Kaže i da je predrasuda da su osobe koje imaju problem bolesti zavisnosti, uključujući kockare, iz najnižeg sloja društva.

„Ima ih među svima, od onog koji prodaje krompir na pijaci, do predsednika država. Naravno da ih ima i u sportu, medicini…“, navodi Crnjin.

Manojlović kaže da se žene mnogo teže javljaju za pomoć, jer u društvu postoji velika stigma u smislu da njima nije dopušteno da imaju porok te vrste. Ona je navela da na godišnjem nivou od 40 klijenata budu samo dve žena.

„Na SOS liniju se javi njih 57, ali se dve pojave na lečenju. Zato što ih je sramota”, navela je ona.

Svaki treći tinejdžer zavisnik

Ono što posebno zabrinjava poslednjih godina jeste i porast dece koja se kockaju – čak 30 odsto dece uzrasta do 16 godina imalo je kontakt sa klađenjem, dok su iz Klinike za lečenje bolesti zavisnosti upozorili da je svaki treći tinejdžer u Srbiji zavisan od kocke. Nije retkost da oni, recimo, tikete u kladionicama uplaćuju s roditeljima budući da je maloletnim licima zabranjen pristup tim objektima. Manojlović priča da se deca dovijaju na najrazličitije načine.

„Sigurno su svi bili svedoci da oni čekaju ispred kladionice nekog starijega da izađe da im uplati tiket. A svaka osoba će da im učini, ne znajući da im time čini magareću uslugu i da ih uvlače u problem. U velikim mestima se poštuju zakoni, ali naravno postoje neke male kladionice gde ih puštaju. Kontrola je pooštrena zadnjih godina, ali uvek postoje neke kladionice gde mogu da uđu“, kazala je.

Kada je reč o lečenju zavisnosti od kocke, Manojlović objašnjava da ne postoji klasični lek, odnosno blokator, već se radi potpuno psihoterapijski. Farmakoterapija, kako kaže, potpomaže i pospešuje proces odvikavanja, ali definitivno ne leči. A u celom procesu lečenja je važna podrška porodice, koja u jednom trenutku predstavlja ključni faktor.  

Ona je otkrila i da se u procesu odvikavanja koristi i poligraf.

„Kockari u akutnoj fazi svoje bolesti su skloni laganju i manipulaciji. Kada se uđe u program odvikavanja, osoba je i dalje bolesna, nije izlečena. Njena bolest će pokušati da je vrati nazad sebi. Tu uvek stupaju na snagu izgovori. Izgovor je obično neki skriveni dug. Niko se ne javlja na lečenje ko je bez dugova. Obično se dešava u 99,9 odsto slučajeva da osoba ’zaboravi’ neki dug ili uveliča neki dug da bi imala prostora za neko kasnije kockanje. Zato mi koristimo poligrafsko testiranje. Poligraf se pokazao i u psihoterapijskom smislu kao dobar motivator za promene, jer je vrlo jak strah od poligrafa, pogotovo kod mlađih ljudi koje je porodica privolela da dođu na odvikavanje. I u tim najvažnijim fazama lečenja, taj strah od poligrafa njih blokira. On nama zaista puno koristi”, ispričala je Manojlović.

Crnjin kaže da nema garancije izlečenja.  

„Ko god za bilo koju bolest zavisnosti kaže da će biti garantovano izlečena - laže.  To je hronična bolest koja ima recidiventni tok. Može se u svakom momentu vratiti“, kazao je on.

Prevencija i edukacija

Stručnjaci su saglasni da su po ovom pitanju jako važni prevencija i edukacija. Manojlović smatra da se mora raditi na edukaciji društva i porodice i da se moraju organizovati aktivnosti bar upola koliko se propagiraju kladionice i kocka.

Crnjin ukazuje da se mora podizati svest o tome da igranje igara na sreću, kockanje, može dovesti do razvoja bolesti zavisnosti, koja je vrlo ozbiljna.

„Mi ne znamo to kada ulazimo prvi put u kockarnicu. To je dostupno i vidi se kao legitiman vid zabave. Zato treba razgovarati, objasniti, edukacija je nužna, nužno je imati nekakvu prevenciju, pre svega. Onda se baviti i lečenjem. Ovaj problem neće nestati sam od sebe. Šta god mi učinimo, on neće nestati. Da sad potpuno zabranimo kockanje, to će se odvijati negde u nekim podrumima, u nekim zaključanim stanovima...“, rekao je on.

I Dragiša Binić kaže da ovaj problem treba sprečiti i da je tu celo društvo važno.

„Kada imam radno mesto, platu kojom mogu da ishranim porodicu, da odem na more, da odem na planinu, da kupim detetu patike… verujte da devedeset i nešto odsto ljudi se neće izlagati problematici. I to društvo treba da reši. Ima načina da društvo to reši. Ne može to preko noći. Što mi moramo da imamo kladionice? Živeli smo bez njih. A što mi sve što je moderno treba da prihvatimo? Treba da sprečimo, a ne da lečimo“, zaključio je Binić.

Izvor: Insajder