Istoričarka za Svet i mi: Genocid u Namibiji – zaboravljeni zločin koji i danas oblikuje društvo (VIDEO)
Gotovo zaboravljen u senkama svetskih ratova, genocid u Namibiji jedan je od prvih genocida u 20. veku. Početkom prošlog veka, nemačke kolonijalne vlasti su – kroz rat, progon, koncentracione logore i glad - istrebile desetine hiljada pripadnika naroda Herero i Nama. Svet je decenijama ćutao, a i sama Nemačka je tek u 21. veku počela da priznaje razmere tog zločina. O posledicama koje taj genocid i danas ostavlja na društvo, kulturu i identitet naroda Namibije, ali i o političkoj i moralnoj borbi za istinu i reparaciju – retko se govori. O svemu tome, u emisiji “Svet i mi” sa doktorkom istorije i zamenicom dekana Fakulteta za humanističke i društvene nauke Univerziteta u Namibiji Martom Akafom Šikufom.
Genocid je uništio sve – ne samo živote pripadnika naroda Herero i Nama u Namibiji, već i njihov način života.
"Ljudi su umirali na različite načine – tokom rata, u koncentracionim logorima ili od posledica gladi i bolesti. Mnogi su morali da napuste svoju zemlju i pobegnu u Bocvanu, Južnu Afriku, Angolu, ili su se asimilirali u druge etničke grupe unutar Namibije. Na taj način im je oduzeta mogućnost da očuvaju i neguju svoju kulturu. Ako govorimo o genocidu u širem smislu, možemo ga nazvati i kulturnim genocidom. Kultura, koja uključuje jezik, običaje, hranu i ceremonije, onemogućena je bilo u logorima ili u izgnanstvu", objašnjava Marta Akafa Šikufa.
Kraj 19. veka obeležila je "Trka za Afriku" – intenzivna podela kontinenta između evropskih sila. Nemačka je kolonizovala Namibiju, ali lokalne zajednice su ubrzo postale mete sistematske represije koja je kulminirala genocidom nad narodima Herero i Nama. Pre nego što je došlo do tog tragičnog zločina, postojale su tenzije oko zemlje i moći, kao i različiti oblici otpora.
"Tadašnja retorika često je opisivala Afriku kao ‘mračan kontinent’ koji mora da bude civilizovan. Evropske sile su gledale na Afriku kao na izvor resursa i prestiža, a Nemačka, tek ujedinjena 1871. godine i suočena sa unutrašnjim problemima, tražila je nove teritorije za naseljavanje nezadovoljnih i nezaposlenih građana. Namibija je bila privlačnija od tropskih kolonija zbog klime i resursa. Međutim, Nemci nisu dolazili u praznu zemlju – postojale su dobro organizovane zajednice, naoružane i spremne da brane svoje teritorije. Jedna od nemačkih strategija bila je potpisivanje ugovora o zaštiti, koje su prihvatili samo narodi poput Ovaherero, suočeni sa pritiskom Nama naroda, koji nije tražio zaštitu jer je bio snažan i samostalan. Sve to je dovelo do velikih sukoba, a rat od 1904. do 1908. godine bio je najtragičniji od njih", priča Šikufa.
Nemački general Lotar fon Trot izdao je naredbu za istrebljenje naroda Herero i Nama, uspostavljajući pritom prve koncentracione logore u Africi, koji su kasnije poslužili kao model za one u Drugom svetskom ratu. Ipak, Nemačka je ovaj genocid priznala tek početkom 21. veka. Da bi se shvatilo zašto je trebalo više od sto godina da se ovaj zločin prizna, potrebno je razumeti istorijski kontekst.
"Nakon što je Nemačka izgubila Prvi svetski rat, izgubila je i kolonije, uključujući Namibiju. Međutim, Namibija tada nije postala nezavisna država – nije bila međunarodno priznata kao suverena. Kako možete tražiti priznanje genocida ako niste slobodna država? Namibija je morala da se bori za nezavisnost narednih sedam do osam decenija pre nego što je mogla da postavi takve zahteve. Danas, kada pregovaraju kao dve suverene zemlje, moguće je voditi ozbiljan dijalog. Sa nemačke strane, prihvatanje genocida podrazumeva i priznanje reparacija i drugih obaveza, zbog čega je i njima trebalo vreme", objašnjava istoričarka.
Dijalog o reparacijama za genocid još traje i uključuje brojne izazove i kompromise. Ovogodišnje obeležavanje 28. maja kao Dana sećanja na genocid predstavlja važan korak u priznavanju i obrazovanju novih generacija.
"Iako je zakasnio, ovaj dan je izuzetno značajan jer omogućava kolektivno razmišljanje cele nacije. Genocid nije tema koja se može olako shvatiti – važno je učiti iz prošlosti, prepoznati rane znakove pre nego što dođe do tragedije. Uvek podsećam na Ruandu 1994. godine, gde su ljudi iste nacije postali jedni drugima neprijatelji. Dan sećanja pruža priliku za učenje i nacionalno pomirenje, ne samo sa Nemačkom, već i unutar same Namibije. Zato mi je drago što je ovaj dan sada obeležen na nacionalnom nivou, a ne samo među pogođenim zajednicama", zaključuje Marta Akafa Šikufa.
Novinarka Tanja Vujisić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.insajder.net.