Gomilaju se slučajevi u kojima je glavni osumnjičeni - policija

Jedan za drugim predstavnici vlasti ponavljaju od prvog dana da nije tačno da je na protesu 15. marta u Beogradu korišćen „zvučni top“ i da je to uzrok panike građana, koja nije mogla da se negira jer postoje video snimci. 

Ističe se saopštenje ministra unutrašnjih poslova Ivice Dačića koji je samo dva dana nakon protesta, 17. marta, saopštio da MUP poseduje poseduje ni "Vortex Ring Gun", ni "Vortex Cannon", kao ni LRAD – 1000Xi američke proizvodnje "Genasys", ali ni slično oružje ruske proizvodnje firme "Ruselectronics".

Samo dan kasnije, 18. marta je na Odboru Skupštine Srbije za odbranu i unutrašnje poslove Dačić je izjavio da je MUP 2021. nabavio uređaje sa "audio opremom za upozorenje", ali da ta sredstva „nikada nisu ušlo u spisak naoružanja koje koristi MUP“.

 "Ta sredstva niko nije ukrao, sva su na broju", rekao je tada Dačić. 

Tek na pitanje poslanika opozicije Miroslava Aleksića, Dačić je priznao da MUP ima uređaj „LRAD 100X“ američke firme Dženesis, uz tvrdnju da je „nabavljen za glasovnu poruku, ni za kakve vazdušne ili zvučne talase“.

Na pitanje novinara Insajdera kako je uopšte nabavljen 2021. godine, ako je poznato da zakon ne dozvoljava upotrebu uređaja koje ima i svojstva „zvučnog topa“, tog dana nisu odgovorili ni ministar Dačić ni vd direktora policije Dragan Vasiljević. 

Dan treći i nova priča. Nakon što se 19. marta u javnosti pojavila fotografija koja dokazuje da je jedan ovakav uređaj ipak bio na ulici kritičnog dana, ministar je sazvao konferenciju o kojoj su obavešteni samo probrani mediji. Redakcija Insajder nije obaveštena. Ministar je tada priznao da uređaj jeste bio na jednoom vozilu Žandarmerije uz tvrdnju da nije korišćen. Rekao je da je na protestu bio iz predostrožnosti i samo kao sredstvo za glasniju komunikaciju sa velikom masom ljudi u slučaju da bude neophodno. 

Posle obraćanja probranim medijima, ministar je čak pozvao i na prezentaciju ovog uređaja, čije korišćenje ne dozvoljava Zakon o policiji. 

I to nisu jedine nelogičnosti oko zvučnog topa ili nekog uređaja korišćenog 15. marta. 

Kontradiktorno je bilo i Prvo osnovno tužilaštvo koje je 16. marta saopštilo da je otvorena istraga da bi se utvrdilo da li je i šta korišćeno i da li su pojedinci širili laži i unosio paniku, kako je to tvrdila vlast. 

Dva dana kasnije, 18. marta, dok je Dačić bio na sednici skupštinskog odbora za bezbednost, Tužilaštvo je saopštilo između ostalog da zvučni top nije korišćen i da je su to zaključili jer tako, parafraziramo, kažu policija i BIA. 

„Nije bilo kliničkih znakova akutne akustične traume“-saopštilo je tog dana Prvo osnovno tužilaštvo u Beogradu, zaduženo da otkrije šta je uznemirilo građane na protestu 15. marta pozivajući se na izveštaj Ministarstva zdravlja. 

Posle napada na policajca Lazara Baćića na protestu kod RTS-a predstavnici državnih institucija najavili su temeljnu istragu. Pre toga su optuživali studente za napad na policajaca, da bi video snimci pokazali da ga je udario kolega policajac a studenti čak nudili pomoć. Sve se desilo na protestu 10. marta koji su iznenada započeli studenati u blokadi. Do danas nema rezultata najavljene istrage. 

Iz odgovora koje je isto tužilaštvo dostavilo Insajderu nekoliko dana kasnije, 26. marta može da se zaključi da ipak možda ima građana sa tegobama. 

„Trenutno se preduzimaju radnje u cilju prikupljanja podataka koja su lica zadobila povrede, odnosno pretrpela tegobe.“ – naveli su iz Tužilaštva. 

Do danas nismo dobili odgovor na ceo niz pitanja koji se tiče činjenice da je policija nabavila nezakonit uređaj, a da su najviši predstavnici državnih institucija iznosili kontradiktorne tvrdnje.  

Preterano postupanje i (ne) postupanje 

Policija bi trebalo da postupa po pravilima službe a ne po političkim procenama i potrebama. Ipak, neki slučajevi ukazuju da nije uvek baš tako. 

Nema odgovora ni na brojna pitanja o postupanju policije na protestu u Novom Sadu 4. novembra, samo nekoliko dana nakon pada betonske nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu. Naime, protest je počeo mirno odavanje pošte za stradale u padu nadstrešnice. 

Dok je većina građana mirno stajala ispred gradske kuće zahtevajući pravdu, izdvojila se grupa huligana i počela da lupa po gradskoj kući. Policija je bila unutra ali nisu preduzeli praktično ništa da spreče uništavanje javne imovine. Hapšenja su počela tek kasnije tokom noći a kako su znali koga da hapse, imajući u vidu da su huligani bili uglavnom maskirani, do danas nije objašnjeno. 

Građane su hapsili ljudi predstavljeni kao policija u civilu. Nisu se legitimisali, a neki od njih su bili i maskirani. Ko su tačno bili maskirani ljudi, pitanje je na koje nikada nismo dobili odgovor iz MUP-a.  

Policija duguje još jedno objašnjenje a tiče se toga da nije reagovala na prve slučajeve gaženja ljudi koji su u miru blokadom ulica odavali poštu stradalima. Nije do danas utvrđeno ni ko je 22. novembra prošle godine bio u grupi koja je napala studente dok su odavali poštu kod Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Upravo ovaj slučaj bio je povod za blokade fakulteta širom Srbije i početak svojevrsnog bunta studenata. 

Nisu otkrivene okolnosti pod kojima je u policiji povređen novosađanin Ilija Kostić.  Priveden je u novembru prošle godine kada je na protest u organizaciji opozicije ispred zgrade Višeg suda i Tužilaštva u Novom Sadu biber sprejom poprskao policajca. 

Nakon toga je završio u bolnici gde mu je amputiran testis. Tvrdio je da ga je policija pretukla u stanici. Policija je tvrdila da su ga lekari tri puta pregledali u pritvoru, a da su tek četrti put konstatovane povrede, ne objašnjavajući zašto mu je pregled bio potreban. 

Slučaj Danka Ilić 

Postupanje policije u slučaju nestanka dvogodišnje devojčice Danke Ilić u Banjskom polju kod Bora 26. marta prošle godine po mnogo čemu je sporno. Pre svega je sporno to što je tadašnji ministar policije Bratislav Gašić odmah kvalifikovao delo kao ubistvo. Telo devojčice do danas nije pronađeno, pa tako nema ni ključnog materijalnog dokaza ubistva. 

Ni veštačenja DNK tragova, snimaka sa video nadzora i kretanja vozila borskog vodovoda u kome su bili Dejan Dragijević i Srđan Janković u trenutku kada su na ulici, kako tvrdi tužilaštvo udarili  Danku, nisu donela nijedan materijalni dokaz. 

Apelacioni sud u Nišu ukinuo je rešenje o potvrđivanju optužnice protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića osumnjičenih za njeno ubistvo i naložio Višem sudu u Zaječaru ponovno odlučivanje.

Brat i otac Dejana Dragijevića, prema optužnici su pomagali u prikrivanju tela, i zbog toga su bili uhapšeni i u istrazi. Hapšenje se završilo ubistvom Dalibora Dragijevića u borskom pritvoru. Slučaj je do danas ostao nerešen. 

Policija je tvrdila da je lekar mrtvozornik konstatovao prirodnu smrt. Obdukcija je pokazala, suprotno. Dalibor Dragijević umro je nasilnom smrću i to od brojnih zadobijenih povreda.

Ko je Daliboru Dragijeviću naneo smrtonosne povrede, do danas nije utvrđeno.

Sve o slučaju Danke Ilić možete pogledati u emisiji Insajder. 

 
Prisluškivanje predsednika države 

Zvuči gotovo neverovatno da nadležne institucije nisu utvrdile da li je i ko iz policije prisluškivao predsednika države. Slučaj je otkrio sam Aleksandar Vučić u januaru 2021. godine u intervjuu za Kurir. Sve se dešavalo u vreme kada je ministar policije bio Nebojša Stefanović, koji je u novoj Vladi od oktobra 2020. rokadom sa Aleksandrom Vulinom postao ministar odbrane. Istragu o prislučkivanju vodio je Vulin kao novi ministar unutrašnjih poslova, a koji je saopštio da je policija završila istragu o tome, da je poznato i ime osobe koja je naredila prisluškivanje, da je sve predato tužilaštvu ali se do danas tužilaštvo o tom slučaju nije izjasnilo. 

U to vreme su tabloidi su u vezu sa prisluškivanjem dovodili bivšu državnu sekretarku MUP-a Dijanu Hrkalović. Njen slučaj je posebno zanimljiv. Nakon što je duži period važila za nedodirljivu u MUP-u, usledila je prvo njena ostavka bez objašnjenja, da bi je potom tabloidi, nakon hapšenja klana Veljka Belivuka, označili čak i kao šeficu mafije. 

Prvostepeno je osuđena na 16 meseci zatvora zbog trgovine uticajem. Sa njom su optuženi i Milorad Šušnjić, bivši načelnik novosadske policije, koji je osuđen na kaznu zatvora od godinu dana zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja, dok je bivši policajac Dejan Milenković oslobođen je optužbe da je počinio krivično delo zloupotreba položaja.

Optužnicom Tužilaštva Srbije za organizovani kriminal Hrkalović se tereti se za trgovinu uticajem u slučaju ubistva Vlastimira Miloševića, odnosno da je uticala na Milenkovića da ne dostavi blagovremeno izveštaje o veštačenju Belivukovog telefona nadležnom tužilaštvu u vezi sa tim krivičnim delom.

Veće specijalnog suda jednoglasno je osudilo nekadašnju državnu sekretarku MUP-a Dijanu Hrkalović na godinu i četiri meseca zatvora zbog trgovine uticajem.

Mnogo pitanja i dalje je međutim ostalo bez odgovora kada je u pitanju Dijana Hrkalović ali i ko su i da li je bilo zaštitnika klana Veljka Belivuka u policiji, o čemu su govorili i najviši državni zvaničnici. 

Iz perioda kada su ona i Nebojša Stefanović vodili MUP ostala je nerazjačnjena i uloga Nenada Vučkovića, pripadnika Žandarmerije, koji je bio blizak sa ubijenim vođom navijačke grupe Partizana „Janjičari“ Aleksandrom Stankovićem i tada njegovom desnom rukom Veljkom Belivukom. Fotografija na kojoj se vide u prijateljskom zagraljaju na tribinama objavljena je na sajtu Insajdera još 2016 godine. 

Tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović umanjivao je značaj ove fotografije i Vučkovićevih veza sa tribinama. 

Ime Nenada Vučkovića se pominjalo i u transkriptima telefonske komunikacije na suđenju grupi Veljka Belivuka, ali ni sud ni tužilaštvo nisu tražilid a se utvrdi o kome je reč o koja je bila njegova i uloga Dijane Hrkalović. 

Vučković je i dalje zasposlen u Žandarmeriji, a na sva pitanja o tome da li se Sektor unutrašnje kontrole bavio njegovim vezama sa osimnjičenima za najteža krivična dela iz policije godinama nailazimo na zid ćutanja. 

Sve ovo dovelo je do ozbiljnih sumnji u zakonitost rada policije. Ipak, moglo bi se reći da je pad poverenja počeo u Hercegovačkoj ulici, u izbornoj noći 24. i 25. aprila 2016. godine, kada su nepoznate osobe porušile više objekata u kvartu Savamala. Iako su neki ljudi vezivani i oduzimani su im mobilni telefoni, policija nije reagovala na pozive. 

Iako su nadležni uveravali “da će se ustanoviti istina”, a građani odgovornost tražili na masovnim protestima, i dalje je nepoznato ko je rušio, ko naložio, kao i ko je policiji naredio da te noći ne radi svoj posao. 

Jedina osoba koja je do danas sankcionisana u slučaju Hercegovačka je dežurni šef smene u policiji Goran Stamenković. Slučajno ili ne, Sektor unutrašnje kontrole MUP-a uoči tačno dve godine od rušenja u Hercegovačkoj ulici, prosledio je Višem tužilaštvu krivičnu prijavu protiv Stamenkovića. Nekoliko dana kasnije, Stamenković je sa Višim javnim tužilaštvom napravio nagodbu. Tužiteljka Ana Borović je, iako je zaprećena kazna zatvora za krivično delo nesavestan rad u službi od šest meseci do pet godina, odlučila je da Stamenkoviću ponudi uslovnu kaznu od pet meseci na dve godine, što je on i prihvatio.

Posle je tvrdio da je preuzeo krivicu jer su mu pojedini visoki funkcioneri MUP-a obećali da će mu pomoći da legalizuje objekat koji je izgradio u Mirjevu, ali onda nije urađeno sve kako je dogovoreno. Protiv njega su zbog nelagalne gradnje kriviču prijavu podneli građani. Na tome se sve završilo. Odgovornost ostalih u policiji do danas nije poznato da li je ispitivana jer MUP već godinama Insajderu ne dostavlja izveštaj Sektora unutrašnje kontrole o ovom slučaju. 

Ovo su samo neki od primera koji bi trebalo da posluže kao podsetnik hronologije pada poverenja u policiju i smernice kako bi policija poverenje građana mogla da počne ponovo da gradi. 

Novinarka Irena Stević