<article>Prošlo je 30 godina od ratova na prostoru bivše Jugoslvaije. Na pitanje Insajdera u kojoj meri su zemlje regiona svesne i razumeju ono što se tada dogodilo, naročito mladi koji su rođeni nakon rata sagovornica Insajdera odgovra da elite i politički predstavnici u ovim državama govore o ovom ratu "na svoj osobeni način, vrlo često se pozivajući na zločine koji su učinjeni od strane neprijatelja prema našoj strani"."Ono što nedostaje jeste jedan sveobuhvatni pristup u kojem bi se ljudi identifikovali više sa žrtvama, u kojima bi preovladao jedan odnos empatije prema prošlosti. To se nije dogodilo u poslednjih 30 godina i mladi nemaju zapravo odakle da primaju jednu informaciju koja bi bila drugačija od onoga što čuju i što je najglasnije. Mnogi smatraju da su u pitanju udžbenici, mnogi smatraju da udžbenici nisu osnovni izvor informisanja, da su u pitanju i njihovi roditelji, familije i ostali izvor informacija, dakle zapravo mladi ljudi imaju jedan manjak informacija o ratovima i posledicama ratova 90-ih", ističe profesorka Dević. Na pitanje Insajdera šta je u ove tri decenije propušteno da se uradi odgovra da da je utisak da se "obični ljudi danas osećaju zapostavljeno i zaboravljeno od strane političara". "Da imaju jedan odnos prema prošlosti koji bi zahtevao ne samo glorifikaciju određenih datuma i obeležavanje određenih stradanja jednom, dva put godišnje, nego bi zahtevao stalno suočavanje sa ljudima koji nastavljaju da žive u područjima u kojima su se ratni zločini dogodili", naglašava doktorka Dević.<figure><amp-iframe sandbox="allow-scripts allow-same-origin" width="100" height="100" layout="responsive" frameborder="0" src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FRk-BNmn2xLU&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0"></amp-iframe></figure> Istraživanja pokazuju da su danas distance među narodima bivše Jugoslavije veće nego neposredno nakon rata. Prema rečima profesorke to može da izgleda potpuno nelogično, ali ipak može da se objasni "jer iako je 2000. trauma izgledala blizu ipak su postojala sećanja na zajedništvo". "Mladi ljudi danas nemaju takvih uspomena, čak i ako su se uspomene pretvorile u nešto ružno, ali oni ih nemaju. Prosto i njihova komunikacija na prostor nekadašnje Jugoslavije je veoma sužena. Naravno, možemo reći da društvene mreže mogu kompenzovati za taj nedostatak, ali ima nešto i u fizičkom zbližavanju, neposrednim razgovorima. Danas stići iz Sarajeva na primer na Kosovo ili u Makedoniju. Čini se mnogo teže nego otići u Minhen ili u neku drugu evropsku prestonicu. Dakle, reč je o tome da ima mnogo manje motivacije za komunikaciju među mladim ljudima. I otuda i ta distanca, jer i osjećaj netrpeljivosti. Prosto mladi ljudi će biti više prijemčivi za propagandu ako sami nemaju neposredno iskustvo", objašnjava ona. Dević smatra da se empatija empatija nije potpuno izgubila ali "da se ne stimuliše dovoljno od strane ljudi koji su na vlasti ni na koji način"."Imamo zapravo suprotnih primera, da je empatija tamo gde se na nju ne utiče od gore, sa vrhova, da se ona pojavljuje u slučajima poplava, u slučajima zemljotresa, kakvi su bili u Hrvatskoj. Samo kad bi se pogledalo koliko je običnih ljudi poslalo donacije ljudima koje ne poznaju, prosto pobuđeni time da se ne sreća dogodila u komšilovku i osjećajem opet nekakve kulturološke pripadnosti. Znači ta empatija postoji, ali nju ništa ne stimuliše što bi dalo njoj podršku", ističe profesorka Dević.Ona dodaje da je "ljudima koji su najviše prisutni u javnosti" empatija za "obične ljude strana". "Upravo ta dominacija u javnom prostoru govora o herojima od kojih su neki i osuđeni ratni zločinci i empatija za ljude koji nisu heroji ili koji su možda heroji upravo po nekim drugim osnovama u svakodnevnom životu. Oni prosto nisu zanimljivi ni za koga na vlasti, oni nisu zastupljeni ni u medijima", ističe ona. Na pitanje Insajdera ko je odgovoran za to što glorifikujemo ratne zločince naša sagovornica odgovora da je to zbog toga što nam medjii nisu približili "istine o ratnim zločinima i prvenstveno o žrtvama""Pošto mi nemamo saznanja o žrtvama kao o pojedincima, kao o ljudima koji su imali svoju individualnu prošlost, svoje veze sa drugim ljudima, pošto je ta vrsta saznanja o žrtvama ne postoji, tako su nam i ti ratni zločinci zapravo ljudi koji možda i nisu počinili ratne zločine. To je nešto što je ostalo dubiozno jer nismo imali saznanja o tome šta su oni stvarno učinili i tako da se zapravo znanje o tome raspršilo u tom javnom prostoru, zahvaljujući, odnosno zbog odgovornosti prvenstveno, ljudi koji su na vlasti, a i velikim delom medija", kaže doktorka Dević i dodaje  da su im ratni zločinci "zapravo sredstvo za održavanje takvog stanja neznanja ili još gore poluznanja o prošlosti".Na pitanje Insajdera šta se želi postići time što stalno čujemo upozorenja i  pretnje o novim sukobima, sagovornica odgovara da taj strah "samo dovodi do zbrke kod ljudi"."Postiže se da zapravo taj strah može da se nastavi i da se njime, sad manipulacija je možda jedna prejaka reč, ali da se prosto držite u jednom stanju pasivnosti koju taj strah proizvodi", zaključuje sociološkinja i profesorka Katoličkog univerziteta Luven, doktorka Ana Dević.Izvor: Insajder</article>

Prošlo je 30 godina od ratova na prostoru bivše Jugoslvaije. Na pitanje Insajdera u kojoj meri su zemlje regiona svesne i razumeju ono što se tada dogodilo, naročito mladi koji su rođeni nakon rata sagovornica Insajdera odgovra da elite i politički predstavnici u ovim državama govore o ovom ratu "na svoj osobeni način, vrlo često se pozivajući na zločine koji su učinjeni od strane neprijatelja prema našoj strani".
"Ono što nedostaje jeste jedan sveobuhvatni pristup u kojem bi se ljudi identifikovali više sa žrtvama, u kojima bi preovladao jedan odnos empatije prema prošlosti. To se nije dogodilo u poslednjih 30 godina i mladi nemaju zapravo odakle da primaju jednu informaciju koja bi bila drugačija od onoga što čuju i što je najglasnije. Mnogi smatraju da su u pitanju udžbenici, mnogi smatraju da udžbenici nisu osnovni izvor informisanja, da su u pitanju i njihovi roditelji, familije i ostali izvor informacija, dakle zapravo mladi ljudi imaju jedan manjak informacija o ratovima i posledicama ratova 90-ih", ističe profesorka Dević.&nbsp;
Na pitanje Insajdera šta je u ove tri decenije propušteno da se uradi odgovra da da je utisak da se "obični ljudi danas osećaju zapostavljeno i zaboravljeno od strane političara".&nbsp;
"Da imaju jedan odnos prema prošlosti koji bi zahtevao ne samo glorifikaciju određenih datuma i obeležavanje određenih stradanja jednom, dva put godišnje, nego bi zahtevao stalno suočavanje sa ljudima koji nastavljaju da žive u područjima u kojima su se ratni zločini dogodili", naglašava doktorka Dević.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="//cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fyoutu.be%2FRk-BNmn2xLU&amp;key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen="" scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>
 
Istraživanja pokazuju da su danas distance među narodima bivše Jugoslavije veće nego neposredno nakon rata. Prema rečima profesorke to može da izgleda potpuno nelogično, ali ipak može da se objasni "jer iako je 2000. trauma izgledala blizu ipak su postojala sećanja na zajedništvo".&nbsp;
"Mladi ljudi danas nemaju takvih uspomena, čak i ako su se uspomene pretvorile u nešto ružno, ali oni ih nemaju. Prosto i njihova komunikacija na prostor nekadašnje Jugoslavije je veoma sužena. Naravno, možemo reći da društvene mreže mogu kompenzovati za taj nedostatak, ali ima nešto i u fizičkom zbližavanju, neposrednim razgovorima. Danas stići iz Sarajeva na primer na Kosovo ili u Makedoniju. Čini se mnogo teže nego otići u Minhen ili u neku drugu evropsku prestonicu. Dakle, reč je o tome da ima mnogo manje motivacije za komunikaciju među mladim ljudima. I otuda i ta distanca, jer i osjećaj netrpeljivosti. Prosto mladi ljudi će biti više prijemčivi za propagandu ako sami nemaju neposredno iskustvo", objašnjava ona.&nbsp;
Dević smatra da se empatija empatija nije potpuno izgubila ali "da se ne stimuliše dovoljno od strane ljudi koji su na vlasti ni na koji način".
"Imamo zapravo suprotnih primera, da je empatija tamo gde se na nju ne utiče od gore, sa vrhova, da se ona pojavljuje u slučajima poplava, u slučajima zemljotresa, kakvi su bili u Hrvatskoj. Samo kad bi se pogledalo koliko je običnih ljudi poslalo donacije ljudima koje ne poznaju, prosto pobuđeni time da se ne sreća dogodila u komšilovku i osjećajem opet nekakve kulturološke pripadnosti. Znači ta empatija postoji, ali nju ništa ne stimuliše što bi dalo njoj podršku", ističe profesorka Dević.
Ona dodaje da je "ljudima koji su najviše prisutni u javnosti" empatija za "obične ljude strana".&nbsp;
"Upravo ta dominacija u javnom prostoru govora o herojima od kojih su neki i osuđeni ratni zločinci i empatija za ljude koji nisu heroji ili koji su možda heroji upravo po nekim drugim osnovama u svakodnevnom životu. Oni prosto nisu zanimljivi ni za koga na vlasti, oni nisu zastupljeni ni u medijima", ističe ona.&nbsp;
Na pitanje Insajdera ko je odgovoran za to što glorifikujemo ratne zločince naša sagovornica odgovora da je to zbog toga što nam medjii nisu približili "istine o ratnim zločinima i prvenstveno o žrtvama"
"Pošto mi nemamo saznanja o žrtvama kao o pojedincima, kao o ljudima koji su imali svoju individualnu prošlost, svoje veze sa drugim ljudima, pošto je ta vrsta saznanja o žrtvama ne postoji, tako su nam i ti ratni zločinci zapravo ljudi koji možda i nisu počinili ratne zločine. To je nešto što je ostalo dubiozno jer nismo imali saznanja o tome šta su oni stvarno učinili i tako da se zapravo znanje o tome raspršilo u tom javnom prostoru, zahvaljujući, odnosno zbog odgovornosti prvenstveno, ljudi koji su na vlasti, a i velikim delom medija", kaže doktorka Dević i dodaje &nbsp;da su im ratni zločinci "zapravo sredstvo za održavanje takvog stanja neznanja ili još gore poluznanja o prošlosti".
Na pitanje Insajdera šta se želi postići time što stalno čujemo upozorenja i &nbsp;pretnje o novim sukobima, sagovornica odgovara da taj strah "samo dovodi do zbrke kod ljudi".
"Postiže se da zapravo taj strah može da se nastavi i da se njime, sad manipulacija je možda jedna prejaka reč, ali da se prosto držite u jednom stanju pasivnosti koju taj strah proizvodi", zaključuje sociološkinja i profesorka Katoličkog univerziteta Luven, doktorka Ana Dević.
Izvor: Insajder

Teme

original

viewImage

baseImage

200x200

1250x600

1800x750

220x391

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

900x375

Marker

Više od vesti

Ana Dević u Marker razgovoru: Potreban sveobuhvatan pristup kako bi preovladala empatija prema prošlosti (VIDEO)

Ana Dević u Marker razgovoru: Potreban sveobuhvatan pristup kako bi preovladala empatija prema prošlosti (VIDEO)

Tagovi: