Američka ekspertkinja o tragediji u Ribnikaru i Mladenovcu: Nečinjenje šalje poruku da je sve u redu (VIDEO)

Profesorka Kovač, imate veliko iskustvo sa pucnjavama u školama. Postoji li neki opšti zaključak o tome šta uzrokuje takve tragedije?

"Kada posmatramo pucnjave u školama, postoji mnoštvo faktora. Posmatramo nekoga ko smatra da je nepravedno tretiran. Često je u pitanju maltretiranje. Tipično je da je došlo do gubitka voljene osobe. Možda se osećaju inferiorno u odnosu na nas, a često se dešavaju na mestima gde neki pojedinci - ovo je novije otkriće - neki pojedinci u školi izgleda imaju veliku novčanu imovinu ili bogatstvo, a strelac nema. Često se osećaju otuđeno i izolovano i imaju osećaj beznađa da više nemaju šta da izgube. Možda su dostigli tačku depresije sa suicidalnim sklonostima, i to je njihov poslednji čin."

Koji su okidači za ubice u pucnjavama u školama, a koji u masovnim pucnjavama generalno u Americi?

"Kod masovnih pucnjava, to varira. Trenutno vidimo veliki broj napada takozvanih usamljenih vukova. To su osobe koje se identifikuju sa ekstremističkom ideologijom - najčešće krajnjom desnicom, odnosno neonacizmom. Oni veruju u teoriju velike zamene, odnosno da će naša nacija biti zamenjena migrantima ili ljudima koje oni ne smatraju čistima. Dakle, njihov ideologija je da se iskorene ljude određenih rasa, kultura i religija."

Šta su okidači za pucnjave u školama?

"U pucnjavama u školama kao motiv primećujemo maltretiranje. Čitala sam o napadaču u Srbiji i da je škola objavila da nije bio maltretiran. Često se ispostavi da su deca ubice pre zločina izgubili nešto ili nekoga; da imaju narušen odnos sa roditeljima, da možda pate od depresiju ali i lak pristup oružju a to je ogroman faktor. Ako je detetu pištolj lako dostupan a ono je uznemireno, krenuće da pravi plan. Recimo, znamo da je napadač u Srbiji definitivno imao plan - skicirao je lokacije, imao je spisak ljudi koje će ubiti. Definitivno je sakupljao u sebi te nepravde ili je osećao da su mu ljudi učinili nepravdu. Takođe, što se tiče njegovih odnosa kod kuće, imao je narušen odnos sa roditeljima. Koliko sam pročitala, dadilja ili bebisiterka su provodili mnogo više vremena sa njim nego roditelji. Dakle, imaju osećaj gubitka i uznemirenosti kao da im je svet učinio nešto pogrešno. I onda bes nekako raste i raste dok planiraju napad. Mislim da su okidači definitivno osećaj otuđenosti i izolacije u školi, možda čak i kod kuće. Postoji mnoštvo faktora, ali rekla bih da su to ključni."

Profesorka Kovač, u istraživanju ste naveli da postoje procedure koje pomažu u identifikaciji potencijalnih strelaca. Koje su to procedure?

"Procena bihevioralne pretnje je ono što koristimo u Sjedinjenim Državama. To je kontrolna lista zasnovana na istraživanjima, a koja sadrži faktore rizika. Na primer, da li je pojedinac suicidalan? Da li se oseća otuđeno ili izolovano? Da li je pokazao znake depresije? Da li zloupotrebljava supstance? Da li je nedavno preživeo gubitak? Da li ima izlive besa? Razvili smo i softver koji nam onda na osnovu zabeleženih faktora pomaže da napravimo plan kako da pristupimo tom slučaju. Znači, tada imamo procenjen nivo rizika, plan kako da se prevaziđe ta kriza i zaustavi nasilje i kako da se toj osobi pomogne."

Ko sprovodi te procedure? Ko je uključen i ko je najodgovorniji?

"Neke savezne države imaju propisane obaveze kojima su školski okruzi obavezani da formiraju timove za procenu pretnji. Timovi obično uključuju školskog savetnika zajedno sa nastavnikom od poverenja, ali i druge profesionalce. Tim mora da ima ljude sa različitim pogledima jer ako imate samo psihologe oni će pristupiti problemu na jedan način, a ako tim čine samo, recimo, policajci onda će pristup opet biti potpuno drugačiji. Dale, bitno je da je tim raznolik, da ga čine profesionalci sa različitim pogledima na problem koji će da izrade kompleksan plan a zatim i da ga sprovedu."

Kakva je uloga roditelja u tom procesu?

"Izazov je jer je cela kultura prijavljivanja važna u ovakvim slučajevima. Većina ljudi, pre nego što počine neki zločin, oni to i nagoveste prijatelju, nastavniku... Možda neko čuje ili pročita na društvenim mrežama. Ako roditelji nešto čuju, pronađu dnevnik koji je dete napisalo ili ako im se čini da je opsednuto oružjem, zaista bi trebalo da to prijave organima reda kako bi mogli da izvrše trijažu, prikupe podatke o tom detetu i utvrde da li je ono zaista rizik. Znate, roditeljima je teško da priznaju da su njihova deca problematični ili da prolaze kroz krizu. Porodice često veruju da bi trebalo da se nose sa tim kod kuće, ali oni često nemaju znanje ili resurse da to urade kako treba. Tako da, njihova najvažnija uloga je da ukoliko poseduju oružje ono bude pod ključem i tačka."

U Sjedinjenim Državama je bilo mnogo pucnjava u školama. Većina maloletnih ubica je izvršila samoubistvo ili ih je ubila policija. Kakav je odnos prema maloletnim ubicama u Sjedinjenim Državama koji prežive?

"Oni idu na suđenje. Većina ljudi ih mrzi, posebno članovi porodica onih koji su poginuli u pucnjavi i oni, naravno, nemaju ništa osim prezira. Postoje trenuci kada postoji razumevanje; postoje oni koji imaju saosećanje sa ubicom jer pomisle da tom detetu niko nije pomogao kada je trebalo. Nedavno smo imali suđenje nekome ko je počinio masovnu pucnjavu u prodavnici i na sudu, jedan od članova porodice ubijenog - zagrlio je ubicu i rekao: "Opraštam ti". To je retko, ali mnogi od nas razumeju šta se često dešava ljudima pre nego što dođu do tačke kada uzmu oružje u ruke. Niko to ne opravdava, ali pokušavamo da razumemo kako su došli do te tačke."

Koliko je zadovoljene pravde važno da društvo ozdravi nakon velikih tragedija?

"Postoji razlog što postoji pravosudni sistem, zar ne? Pravda je neophodna i da bi zaustavila one koje inspirišu zločin. Mi imamo takav problem u našoj zemlji. Dakle, neko vidi jednog na vestima, pa drugog, i zato ih imamo toliko. Često čak i današnji napadači govore o Kolumbajnu. Misle na pucnjavu koja se dogodila devedesetih koja je dobila previše medijske pažnje. U slučaju dečaka ubice iz Beograda, nije bilo mogućnosti da mu se sudi i to jeste problem jer će možda neko pomisliti da zločin može proći nekažnjeno. Kada neko vidi da nema posledica, veća je verovatnoća da će se i sam upustiti u zločin. Dakle, nešto se mora preduzeti kada se ovako nešto desi. Zato je važno što se sudilo roditeljima ubice u slučaju u Srbiji i da su prvostepeno osuđeni. U Mičigenu se dogodilo nešto slično - nakon zločina u srednjoj školi u Oksfordu, roditelji ubice su u zatvoru."

Da li u Sjedinjenim Državama postoji neki protokol, neki posebni koraci za porodice žrtava? Da li osećaju da sistem brine o njima?

"Postoji ali nakratko pa onda porodice često utehu nalaze jedni u drugima. Na primer, postoji grupa "Obećanje Sendi Huk", u njoj su se okupili roditelji nakon napada u Konektikatu koji sada lobiraju da se promeni zakon o oružju i da se pokrenu različiti programi u školama kako bi identifikovali potencijalno ugrožene osobe. Za većinu ljudi, pucnjava u školi je samo još jedna vest ali porodice moraju da nastave da žive i traže način kako se suoče s tim. Posle napada čitave porodice su se raspadale, roditelji dece su izvršavali samoubistva kao i osobe koje su preživele napade. Sve u svemu, trebalo bi da radimo više na planu mentalnog zdravlja. Moramo više raditi na mentalnom zdravlju i rešavanju posledica i to na dug staze."

Kada ste pomenuli preživele, postavlja se jedno veoma važno pitanje. Kao stručnjak, možete li nam reći koji je najbolji način da se oporave deca koja su preživela masakr ili kkoja su bila svedoci?

"Znate, ono što pokušavamo da uradimo jeste da ih pustimo da tuguju sami – ne sami, već na način na koji bi obično tugovali. Nema tuge koja dolazi i odlazi. Moramo u početku poštovati okidače. Znate, ako se ovo dogodilo u školi i oni ne žele da se vrate u tu određenu zgradu. Onda se menja škola i prilagođava se sve njihovim potrebama. Zato je važno razgovarati sa njima o tome i pitati ih - čega se boje. ali im treba predočiti i statistike o tome koliko su te stvari retke. A da su oni uprkos svemu -preživeli. Treba im reći da je malo verovatno da će to ponovo proživeti i uveravati ih da postoje ljudi koji će ih saslušati, da kad god se muče, mogu da razgovaraju sa nekim u školi, nekim kod kuće, nekim u zajednici, jer će zauvek nositi stres i traumu. Mislim, to je neizbežno. Toliko ljudi nastavlja dalje. Toliko naših preživelih je sada na fakultetima i znate, sigurna sam da im je bilo teško čak i da se vrate u učionicu uopšte, ali se drže. Ali mislim da roditelji i škole treba da budu svesni da će uvek biti anksioznosti, depresije pa čak i osećaja krivice zbog preživljavanja."

Kada ste pomenuli školu, škola u kojoj se dogodio masakr je velika beogradska škola; veliki broj dece ide u tu školu. Postoje suprotstavljena mišljenja o tome da li školu treba zatvoriti, renovirati ili sve treba da bude kao što je bilo. Šta je vaše mišljenje? Koji je najbolji način? Da li bi ta škola trebalo da bude zatvorena i pretvorena u Memorijalni centar?

"Što se mene tiče, mislim da bi trebalo da bude zatvorena. Pisala sam o tome, o rušenju škola - to su prosto mesta koja su preveliki situacioni okidač ili podsetnik koji vas stalno vraća u jeziv trenutak. To je sumorni podsetnik na ono što se dogodilo. Možete očistiti zgradu, ali svaki put kada pogledate u određeno područje, sve što će vaš um uraditi je da vas vrati na ono što ste videli tog dana. Postoji razlog zašto izbegavamo odlazak na mesta koja nas podsećaju na traumu, pa čak i onu najmanju. U Americi škole koje nisu srušene su bile mesta koja su privlačila one koji su potencijalne ubice. Memorijalni centar je nešto drugo, čak i da nije na istoj lokaciji gde je škola bila. to je veliki znak snage - to je poruka -nastavićemo. Nastavićemo dalje. Ali obično te odluke donosi vlast bez učešća učenika i stručnjaka."

Profesorka Kovač, kada sistem jedne zemlje ne preduzme gotovo ništa nakon što je 19 mladih ljudi ubijeno, a 19 povređeno za samo dva dana u dve masovne pucnjave, kakve su posledice?

"Zamišljam da je to prilično uticalo na mentalno zdravlje preživelih. Čak i oni koji su prvi reagovali, mogu samo da zamislim kroz šta prolaze. Deca, nastavnici, komšije pa i mrtvozornik, osoblje hitne pomoći, čak i policija koja je morala da istraži. Dakle, postoje dugoročne implikacije za ljude koji su bili na licu mesta, kao i sekundarna trauma za ljude koji su se brinuli o njima. Ali to nečinjenje samo šalje poruku da je u redu, da to i nije tako velika stvar, zar ne? To je poruka - nije ništa ozbiljno."

Pusti nek prođe?

"Da, pustite da prođe, prevaziđite to i nastavite sa svojim životom. Ali to se može desiti svima. I nije fer samo to prihvatiti, desilo se i to je to. Nemoguće je krenuti dalje bez ikakve pomoći. I ako se ništa ne promeni u pogledu, znate, dozvola za oružje, uvođenja protokola procene pretnji. Vi ste imali dva napada u 48 sati - to se ne sme zataškati. Nerado ovo kažem, ali inertnost vlasti samo šalje poruku - da je u redu ignorisati takve tragedije, a nije."

I za kraj ovog razgovora, da li imate neku poruku kao stručnjak za školsko nasilje i masovno nasilje, takođe i za građane i za vlastu Srbiji?

"Mislim da se sve mora uozbiljiti. Oni koji su odgovorni moraju snositi posledice. Ako vi kao nacija ili čak i škole pojedinačno moraju da formiraju timove za procenu pretnji, a ja bih rado pomogla u tome, preporučila protokole jer se tragedije mogu sprečiti. Šokirali bi se da koliko često uspevamo da uhvatimo nekoga pre nego što se desi samo zato što je neko primetio loše znakove, zato što im je stalo i jer ne žele da se to ponovi. Ako ljudi zaborave, ignorisaće i sve potencijalne znakove upozorenja. Mora doći do sistemskih promena. Čak i u našoj zemlji,stalno su nam potrebne promene. Dakle, samo je važno biti svestan. Biti oprezan. Dozvoliti ljudima da govore o tome. Shvatiti to ozbiljno."

Izvor: Insajder