Osam decenija od hapšenja Ane Frank, dnevnik potresno svedočanstvo o Holokaustu i tragediji jedne porodice

Tog jutra, na osnovu dostave, denuncijacije, policijski organi upali su u skrovište u kome se porodica Frank skrivala u Amsterdamu tokom dve godine. 

Anelis Mari Frank rođena je juna 1929. u Nemačkoj, u Frankfurtu, u porodici uglavnom asimilovamih sekularnih Jevreja. Porodica se pošto su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj 1933. preselila u obližnju Holandiju, tako da je Ana veći deo života provela u toj zemlji. 

Postojala je verovatno nada da će Holandija, poput situacije u Prvom svetskom ratu, ostati neutralna. 

U Drugom svetskom ratu, međutim, razvoj događaja je bio drugačiji. 

U sklopu borbi protiv Francuske Nemačka je tada okupirala i sve tri zemlje Beneluksa, a ne samo Belgiju i Luksemburg kao u Prvom svetskom ratu.

 Uostalom, Francuska je okupirana upravo preko Belgije, zaobilaženjem Mažino linije. 

Porodica Frank se iz Nemačke izvukla postupno. 

Majka Edit (1900 - 1945) i dve kćerke Margo i Ana su u prvo vreme prešle kod njenih roditelja u Ahen. 

Otac Oto (1889 - 1980) koji je bio preduzetnik, industrijalac, inače nemački ratni veteran iz Prvog svetskog rata, ostao je u Frankfurtu kako bi organizovao prebacivanje posla u Amsterdam. 

Približno 300. 000 Jevreja je napustilo Nemačku pošto su nacisti preuzeli vlast, do početka Drugog svetskog rata septembra 1939. 

Majka i dve kćerke u Amsterdam su dospele februara 1934. 

Očeva preduzeća u Amsterdamu bavila su se proizvodnjom začina i dodataka, uglavnom biljnog porekla, za potrebe prehrambene industrije, posebno za prerađevine od mesa. 

Maja 1940. i Holandija, njihovo dotadašnje utočište, našla se pod vlašću nemačkih nacista. 

Progon Jevreja je intenziviran kako je rat odmicao, posebno posle tzv konferencije u Vanzeu, predgrađu Berlina, januara 1942, kada su usklađivani detalji vezani za takozvano Konačno rešenje, što je značilo sistematsko, potpuno uništenje Jevreja. 

Pošto je situacija postala nemoguća porodica Frank se smestila u skrovište u Amsterdamu, u poslovnoj zgradi Ota Franka. 

U tom skrovištu Frankovi su proveli oko dve godine, dok nisu otkriveni i pohapšeni. 

Dnevnik i druge Anine zapise sačuvala je Mip Gis, da bi ga predala Otu Franku pošto se vratio u Amsterdam po okončanju rata. 

Gis, koja je inače radila kao sekretarica u preduzeću koje je vodio Oto Frank, presudno je pomagala sve vreme dok su se skrivali.

Sa još troje kolega, Gis ih je snabdevala hranom i svim drugim neophodnim potrepštinama, sve vreme tokom skrivanja, do avgusta 1944, kada su potkazani i pohapšeni. 

Uz porodicu Frank u skrovištu su se prikrivale još četiri osobe. 

Rat je od njih osmoro preživao jedino Oto. 

Dnevnik sadrži zapise koje ja Ana unosila počev od 12. juna 1942. Poslednji unos je pod datumom 1. avgust 1944. 

Otac joj je za 13. rođendan, 12. juna 1942, poklonio leksikon, dnevnik, na koji mu je ukazala prethodno, videvši ga u prolazu u izlogu. Tako je počela da vodi dnevnik. 

Pisala je o različitim temama, prilikama u Holandiji pod okupacijom, žalila za bakom koja je tada umrla, međusobnim odnosima, emocijama, opštoj napetosti, nadama za neko drugo vreme. 

Pre svega, taj dnevnik je veliko introspektivno svedočanstvo, razmišljanje. 

Bila je svesna da želi da se bavi pisanjem, najverovatnije pre svega novinarstvom. 

Zanimljivo je da je Ana u dnevniku dosledno koristila pseudonime, nesumnjivo iz predostrožnosti, kako bi prikrila pomagače u slučaju da skrovište bude otkriveno. 

Naknadno je unosila izmene u dnevnik, na posebnim umetnutim listovima. 

Prostor njihovog prikrivanja nalazio se u poslovnoj zgradi firme njenog oca, u ulici Prinsengraht. Preduzeće je bilo oduzeto i životarilo je u uslovoma rata i okupacije. 

Prethodno, postojala je ideja da se zapute u Ameriku, što nije uspelo. A po odlasku u skrovište zvanična priča je bila da se nalaze u Švajcarskoj. 

Ulaz u skrovište unutar poslovnih prostorija bio je maskiran policom za knjige. 

Pošto su otkriveni i pohapšeni porodica Frank nekoliko dana je zatočena u Amsterdamu. Potom, iz tranzitnog logora Vesterbrok prebačeni su u Aušvic, početkom septembra 1944. 

Ana je umrla od bolesti, tifusa, prethodno teško iscrpljena, sedam meseci po hapšenju, u koncentracionom logoru Bergen Belzen, otprilike mesec dana pre oslobođenja logora 15. aprila 1945.

 Tačan datum njene smrti nije poznat. Najverovatnije je to bilo u prvoj polovini marta. 

Majka i starija sestra Margo su umrle veruje se u februaru. 

Kada je dobio Anin dnevnik, za koji nije znao, Oto Frank čitajući ga otkriva njenu ličnu dimenziju, uz brojne njemu do tada nepoznate detalje. 

Shvatio je da je to svojevrsno otkrivenje, i da bi ga valjalo objaviti, između ostalog pod utiskom njene želje da postane pisac. 

Dnevnik je objavljen u celosti, osim pojedinih manjih delova koji su se odnosili na porodične prilike, najintimnije detalje, i nisu od interesa za celinu priče. 

Otac, jedini preživeli iz porodice Frank, njen dnevnik izvesno je objavio osim iz ličnih razloga i kao dragoceno svedočanstvo tragičnog stradanja Jevreja, jedan od najpotresnijih dokumenata o stradanjima ljudi kao posledica nacizma. 

Dnevnik je prvobitno objavljen 1947, u Holandiji. 

Godine 1950. pojavljuju se izdanja u Francuskoj, Nemačkoj, dve godine potom u Britaniji i SAD, pod naslovom "Dnevnik mlade devojčice". 

Zanimljivo je da je prvo izdanje u Japanu prodato u čak 100.000 primeraka, kao i da u Britaniji knjiga nikada nije postala popularna. 

Preveden je na 65 jezika i objavljen u približno 35 miliona primeraka. 

U pojedinim zemljama, kao nekada u Jugoslaviji, Dnevnik Ane Frank je bio i školsko štivo.

Izvor: Tanjug