Virus licemerja
U raslojenom i podeljenom društvu jedna je stvar pred kojom su svi isti – virus. Kod njega nema protekcije i nema izgovora. Očekivalo bi se da su pozivi na jedinstvo i na građansku solidarnost isti kao i „nevidljivi neprijatelj“. Ipak, uprkos prekinutoj predizbornoj kampanji i obećanjima i vlasti i opozicije da će se suzdržati od napada dok traje vanredno stanje – to im baš ne uspeva.
Tako su na sajtu grada Beograda, svakako ne slučajno, među obaveštenjima o telefonima na kojima stariji građani mogu da traže pomoć u pojedinim opštinama izostavljene upravo opštine Stari grad i Novi Beograd, one u kojima Srpska napredna stranka nije na vlasti.
Svi se pozivaju na solidarnost, na društvenu odgovornost, ali istovremeno zaprepašćuju podaci o broju onih koji se ne pridržavaju određene im samozolacije, ugrožavajući brojne građane.
Zvaničnici, obraćajući se, ne pominju, ali ni ne propuštaju da navedu da je pre njihovog dolaska na vlast u Srbiji bilo samo toliko respiratora, da su sprečili katastrofu od bankrota, ali i da nisu oni kao „neki“ (da ih ne pominjemo)...
Zaklinjući se u odanost državi i rukovodstvu, državni zvaničnici poput državne sekretarke u MUP kao opareni ne propuštaju da reaguju na svaki potez opozicije – bilo da se radi o predlozima za delovanje u krizi ili kritici pojedinih poteza – uprežu se državni resursi, snimaju odgovori, šalju saopštenja...
Izvesno je da virus neće promeniti političke protivnike, udariti ih u kolektivnu svest tako da zaborave ko im je arhineprijatelj. Ali činjenica da i zvaničnici i opozicija pozivaju na prevazilaženje razlika i solidarnost praveći razlike između „nas“ i „njih“ ne uliva poverenje, a građanima belodano pokazuje da ne misle ono što kažu.
I jedni i drugi ne prestaju da prave razlike među građanima zaboravljajući da tako daju prednost virusu – on te razlike ne vidi.