<article>U praksi bi to značilo – što više zaraženih, strože mere. Može li jednostavnije? Svako izmotavanje, koketiranje s političkim, ekonomskim ili ma kakvim razlozima dovodi do poremećaja u shvatanju uzroka i posledice.Vlada se usvajajući mere u borbi protiv koronavirusa krije iza preporuka Kriznog štaba, često ih ignorišući ili jednostavno izbegavajući suštinu predloženog. Članovi Kriznog štaba, s druge strane, neretko ostaju nemi na takve odluke, reagujući znatno kasnije tvrdnjama da su oni predlagali nešto drugo, da mere nisu usvojene i da „život mora da ide dalje“.Umesto da prihvate da su zbog toga izgubili poverenje građana, članovi Kriznog štaba odlučili su se na pristup ovdašnjih vlasti – kontrapitanja, nemušta i kontradiktorna objašnjenja i neizostavno čuđenje „zašto nam ne verujete?“. Pritom sam štab u svom delovanju ne vidi baš nikakvu grešku i nelogičnost u činjenici da sede u telu koje suštinski ne odlučuje, ali na koje se svaljuje sva odgovornost, niti uočavaju krivicu za porast broja obolelih, iako je smanjenje tog broja njihov jedini zadatak.Tako u bujicu koja podriva poverenje građana dosipaju i hitne sastanke koji se održavaju posle četiri-pet dana, dramatične odluke o tome da ništa nije odlučeno, tvrdnje da oni ne odlučuju kontra tvrdnji iz Vlade da rade po njihovim preporukama, ostavke/neostavke, izjave da je Krizni štab zapravo svaka porodica, javnu odbranu odluka poput one o dozvoljenom broju okupljenih koje se ne odnose na većinu okupljanja, optužbe da su za sve krivi građani...Logika po kojoj je hitan sastanak zaista hitan, a mere postaju strože kad broj zaraženih raste i slabije kad opadne, potpuno je poremećena dramatičnim porukama u vreme kada je broj zaraženih bio neuporedivo manji i obrazloženjem da je na to uticala „tadašnja situacija“ u kojoj je manjkalo svega, dok su u tadašnjoj situaciji isti ljudi tvrdili da svega ima.I dok je broj zaraženih rastao, članovi Kriznnog štaba spremno su prihvatali odlikovanja i unapređenja za zasluge u borbi protiv koronavirusa.Gde nema logike ima mesta sumnji, a sumnja donosi nepoverenje koje je najjači saveznik neprijatelju broj jedan celog čovečanstva - opasnom virusu.I dok rastegljivi zdravstveni sistem, već uveliko gubi svoju elastičnost i puca po šavovima, građani traže svoje najmilije po bolnicama u Srbiji, a Krizni štab tvrdi da katastrofalna situacija još nije došla do kraja, jedini koji mogu da odahnu su antivakseri. Protiv virusa borimo se kolektivnom glupošću, jer najave da će vakcine kod nas da se pojave „pre roka“ - nisu ni blizu realizacije.</article>

U praksi bi to značilo – što više zaraženih, strože mere. Može li jednostavnije? Svako izmotavanje, koketiranje s političkim, ekonomskim ili ma kakvim razlozima dovodi do poremećaja u shvatanju uzroka i posledice.Vlada se usvajajući mere u borbi protiv koronavirusa krije iza preporuka Kriznog štaba, često ih ignorišući ili jednostavno izbegavajući suštinu predloženog. Članovi Kriznog štaba, s druge strane, neretko ostaju nemi na takve odluke, reagujući znatno kasnije tvrdnjama da su oni predlagali nešto drugo, da mere nisu usvojene i da „život mora da ide dalje“.Umesto da prihvate da su zbog toga izgubili poverenje građana, članovi Kriznog štaba odlučili su se na pristup ovdašnjih vlasti – kontrapitanja, nemušta i kontradiktorna objašnjenja i neizostavno čuđenje „zašto nam ne verujete?“. Pritom sam štab u svom delovanju ne vidi baš nikakvu grešku i nelogičnost u činjenici da sede u telu koje suštinski ne odlučuje, ali na koje se svaljuje sva odgovornost, niti uočavaju krivicu za porast broja obolelih, iako je smanjenje tog broja njihov jedini zadatak.Tako u bujicu koja podriva poverenje građana dosipaju i hitne sastanke koji se održavaju posle četiri-pet dana, dramatične odluke o tome da ništa nije odlučeno, tvrdnje da oni ne odlučuju kontra tvrdnji iz Vlade da rade po njihovim preporukama, ostavke/neostavke, izjave da je Krizni štab zapravo svaka porodica, javnu odbranu odluka poput one o dozvoljenom broju okupljenih koje se ne odnose na većinu okupljanja, optužbe da su za sve krivi građani...Logika po kojoj je hitan sastanak zaista hitan, a mere postaju strože kad broj zaraženih raste i slabije kad opadne, potpuno je poremećena dramatičnim porukama u vreme kada je broj zaraženih bio neuporedivo manji i obrazloženjem da je na to uticala „tadašnja situacija“ u kojoj je manjkalo svega, dok su u tadašnjoj situaciji isti ljudi tvrdili da svega ima.I dok je broj zaraženih rastao, članovi Kriznnog štaba spremno su prihvatali odlikovanja i unapređenja za zasluge u borbi protiv koronavirusa.Gde nema logike ima mesta sumnji, a sumnja donosi nepoverenje koje je najjači saveznik neprijatelju broj jedan celog čovečanstva - opasnom virusu.I dok rastegljivi zdravstveni sistem, već uveliko gubi svoju elastičnost i puca po šavovima, građani traže svoje najmilije po bolnicama u Srbiji, a Krizni štab tvrdi da katastrofalna situacija još nije došla do kraja, jedini koji mogu da odahnu su antivakseri. Protiv virusa borimo se kolektivnom glupošću, jer najave da će vakcine kod nas da se pojave „pre roka“ - nisu ni blizu realizacije.

Stav redakcije

original

900x375

1250x600

1800x750

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

Virus koji u Srbiji ubija logiku

DEACTIVATED-EmisijeTags

englishNavigation

FooterEnglish

Footer

mainNavigation

Info

Arhiva

footerPrim