Virus ćutanja uveden uredbom

Kako vreme prolazi sve je više pitanja, a sve manje odgovora.

Sve je više vikanja i pretnji kao da su svi građani maloletni, maloumni, zli i pokvareni i da i ne zaslužuju da im se nešto racionalno i otvoreno obrazloži. Tako je čak i redovna konferencija za novinare stručnjaka okončana bez novinarskih pitanja, s naglim, gotovo demonstrativnim izlaskom učesnika. Istih onih koji od medija s pravom očekuju saradnju.

Novi doprinos sveukupnom nepoverenju je i uredba kojom je za davanje informacija ovlašćen jedino Krizni štab. Kada se nešto ograničava, ne raste poverenje, već upravo suprotno – uverenje da se nešto krije. A potom predstavnici tog Kriznog štaba, umesto informacija novinarima koji su tu u ime građana, izdiktiraju statistiku i okrenu im leđa. Zbog toga ih nisu morali ni pozivati da dolaze i time se nepotrebno šetaju u vreme kada se kretanje ograničava.

Od medija se traži saradnja, ali za saradnju je potrebno dvoje. S druge strane, upravo su mediji, odnosno tabloidi bliski državi prednjačili s naslovima u kojima „saznaju“ informacije koje se odnose na pooštravanja mera, upravo one informacije ili „informacije“ koje bi mogle da uznemire građane. Bez ikakvih posledica.

Kao i u porodici, i u državi građane je potrebno uputiti, poučiti, pa i pohvaliti i ohrabriti. Konstantno prepadanje brojem mesta na grobljima, uterivanje straha, pretnje novim sankcijama mogu biti samo kontraproduktivni. Tako je već posle prvog nagoveštaja potpunog ograničenja kretanja bez ikakvog nagoveštaja kako bi tada bio regulisan život, u prodavnicama bilo značajno više ljudi, a već umorni i izmoreni penzioneri dodatno su se zabrinuli za svoju budućnost – brojnima među njima deca, komšije ili rođaci jedini su koji im garantuju da će imati barem najosnovnije, kad već nemaju slobodu kretanja.

Nije razumno i odgovorno ponašanje nekih građana koji očigledno rizikuju i svoje i naše živote nepotrebnim aktivnostima i vlastitom nedisciplinom. I razumljivo je da to izaziva nezadovoljstvo stručnjaka koji se danima trude da nas sve zajedno zaštite od virusa, smanje broj inficiranih i izleče zaražene.

Ipak, za takve su propisane sankcije, a sudijama je sugerisano da ne budu blagi. Dodatne pretnje i uterivanje osećaja krivice svim građanima od kojih se većina drži pravila pomalo nalikuju na histeriju.

A u vanrednom stanju zakoni i propisi su čak i važniji nego u redovnoj situaciji. Oni su brana da se neki ne „preigraju“ i zaborave da se prava građanima mogu ograničiti uz dobra obrazloženja i na ograničeno vreme. Zvaničnici Srbije kao da o tome ne brinu, pa mere najavljuju bez najava šta će one značiti, donose propise koji nisu sasvim jasni, daju oprečne informacije...

S druge strane, o zdravstvenom stanju princa Čarlsa, Borisa Džonsoona, Angele Merkel, pa čak i Putinovog lekara znamo više nego o zdravstvenom stanju predsednika Srbije. A i ako nešto saznamo, to je informacija po kojoj mediji koji se nisu proslaviili pouzdanošću nešto odnekud „saznaju“. U situaciji kada neko na sebe preuzme puno odgovornosti, prema građanima je odgovorno saopštiti i kako se taj neko oseća. Zvanično, bez saznavanja i nagađanja.

U državi naročito u ovakvim nevoljama, kao i u porodicama uostalom, ključna reč je poverenje – građana prema stručnjacima, i prema vlasti, ali i države i njenih predstavnika u građane.

Bez poverenja mnogo toga nema smisla.

Ovakve situacije, osim što zahtevaju poverenje, doprinose i njegovom uspostavljanju. A to zahteva trud i razumevanje svih. Put do poverenja su informacije, obrazloženja, jasni i iskreni odgovori. Ako se sve svede na boga i batinu teško da će biti poverenja. Bez toga nema ekipe. A borba protiv virusa, više od bilo čega, zahteva timski rad. I veru u svoj tim.