Ustav po meri i potrebi
To da neko želi da uređuje sve oblasti u jednoj državi nije nepoznata pojava. Želje mogu biti i realne i nerealne. Srećom, demokratska društva su razvila pravni poredak u kome institucije, ustav i zakoni uređuju društvo do te mere da sve i da neko istovremeno želi da bude i patrijarh i vladika i kralj i predsednik, pa i da ima sve sposobnosti na svetu – to ne može. Ustav ne da.
Zemlje u kojima se ustav menja po potrebama jedne osobe ili grupe osoba teško da se mogu nazvati demokratskim, a slično je i sa onim državama u kojima se sve pravne tekovine poništavaju jednim rezom – kao što je bilo s usvajanjem Krivičnog zakonika – populističkim zadiranjem tomahavkom u uređenje jedne materije bez obzira na ozbiljne posledice na koje su upozoravali stručnjaci.
Državni službenici – imenovani, a ne izabrani, ako smo već kod argumenta koji je pokrenuo sam državni sekretar u Ministarstvu pravde Radomir Ilić - su na pozicijama da bi štitili zakone i brinuli o njihovom sprovođenju. Takav zadatak imaju i u javnim istupanjima. Jer, kako bi to otprilike rekao zamenik gradonačelnika: „Ako želite da vodite politiku, kandidujte se na izborima“.
Ipak, ako je neko državni službenik, u javnim nastupima valjalo bi da se drži Ustava i poštovanja zakona i da se uzdrži od apela za potpuno preuređivanje postojećeg sistema. Ukoliko to učini – ili je na pogrešnom mestu ili to ne radi zato što se toga sam setio.
Da su tužilaštvo i sudovi pod pritiscima jasno je iz brojnih izjava zvaničnika, baš onih koji su izabrani da čuvaju red, Ustav, zakone i vladavinu prava. Sudeći po predmetima u fiokama, predmetima i nepredmetima koji se rešavaju brzinom kojom predsednik „sipa istinu“ jasno je da su u mnogim prilikama pod kontrolom i da se na njih, na jedan ili drugi način, a gotovo neskriveno - vrši pritisak.
Već ustaljenim akrobatskim saltom koji nekako urade činjenice - priča se okreće na sasvim drugu stranu – umesto da se govori o poštovanju zakona, tema postaje kako institucionalizovati rđavu i naopaku praksu. I to uz „argumente“ zasnovane na poluistinama, pa i neistinama poput one da sudije biraju same sebe, a da ih u Francuskoj bira predsednik države.
Umesto da promene Ustava idu ka većoj nezavisnosti sudija i tužilaca, priča se okreće pa se tako, uz pozivanje na legitimitet dobijen na izborima, potpuno urušava postojeći sistem više ili manje uspešno uspostavljan godinama.
Ili, kako je konstatovao tužilac Goran Ilić „državni sekretar tvrdi da je pravosudni sistem loš. U tom sistemu politika ima dominantnu ulogu i on hoće probleme da reši tako što će dodati politiku. Kao da se boluje od nekog virusa pa vi hoćete dodavanjem virusa da izlečite čoveka“.
A virus odlučivanja u jednom centru opasno je zahvatio društvo. Ozakonjenje takve bolesti moglo bi biti fatalno.