<article>Poslanik koji je ranije pribegavao nasilnijim metodama – poput gađanja Aleksandra Martinovića kompjuterskim mišem, upada u RTS ili nasrtanja na političke protivnike, odjednom je domislio da bi mogao da se okrene „gandijevskim metodama“. Svoj protest naziva strožim postom, ma šta to podrazumevalo.S druge strane parka, iz zgrade Predsedništva, poslanici koji dane provode na stepenicama bi se možda mogli i videti, ali kada bi bilo volje da se pogleda u tom smeru.Neosmišljen štrajk postom s jedne, i zatvorene oči i zid ćutanja s druge strane.Obradović svesno ugrožava svoje zdravlje, tražeći nešto za šta veruje da drugim metodama nije mogao da dobije.Predsednik Aleksandar Vučić na njegov potez gleda kao na ubiranje jeftinih poena, zaboravljajući da je i sam bio svedok kada je njegov tada stranački šef Tomislav Nikolić pribegao istoj metodi –štrajkovao je glađu i žeđu, zahtevajući raspisivanje izbora. Štrajk je prekinuo posle osam dana, a tokom protesta posetio ga je i tadašnji predsednik Boris Tadić – ali u funkciji psihologa.Vučić nije psiholog, pa ne oseća potrebu da pogleda preko parka. Kao pravnika, Obradovićeve metode ga ne zanimaju. Niti želi da se seti da je na izborima posle ovog štrajka SNS došla na vlast.Institucije u (još uvek) poslanicima na stepenicama vide političke protivnike, a ne građane Srbije drugačijeg mišljenja.Između dve zgrade kao da stoji zid.Niti se sa stepenica vide oni koji su glasali za mesto u Predsedništvu, ali se ni s Andrićevog venca ne vide oni koji su glasali za mesto u parlamentu. Čak i kada dođu da se pokažu.Slika podeljene Srbije.Bez strategije, bez empatije, bez ideje.I – bez izlaza.</article>

Poslanik koji je ranije pribegavao nasilnijim metodama – poput gađanja Aleksandra Martinovića kompjuterskim mišem, upada u RTS ili nasrtanja na političke protivnike, odjednom je domislio da bi mogao da se okrene „gandijevskim metodama“. Svoj protest naziva strožim postom, ma šta to podrazumevalo.S druge strane parka, iz zgrade Predsedništva, poslanici koji dane provode na stepenicama bi se možda mogli i videti, ali kada bi bilo volje da se pogleda u tom smeru.Neosmišljen štrajk postom s jedne, i zatvorene oči i zid ćutanja s druge strane.Obradović svesno ugrožava svoje zdravlje, tražeći nešto za šta veruje da drugim metodama nije mogao da dobije.Predsednik Aleksandar Vučić na njegov potez gleda kao na ubiranje jeftinih poena, zaboravljajući da je i sam bio svedok kada je njegov tada stranački šef Tomislav Nikolić pribegao istoj metodi –štrajkovao je glađu i žeđu, zahtevajući raspisivanje izbora. Štrajk je prekinuo posle osam dana, a tokom protesta posetio ga je i tadašnji predsednik Boris Tadić – ali u funkciji psihologa.Vučić nije psiholog, pa ne oseća potrebu da pogleda preko parka. Kao pravnika, Obradovićeve metode ga ne zanimaju. Niti želi da se seti da je na izborima posle ovog štrajka SNS došla na vlast.Institucije u (još uvek) poslanicima na stepenicama vide političke protivnike, a ne građane Srbije drugačijeg mišljenja.Između dve zgrade kao da stoji zid.Niti se sa stepenica vide oni koji su glasali za mesto u Predsedništvu, ali se ni s Andrićevog venca ne vide oni koji su glasali za mesto u parlamentu. Čak i kada dođu da se pokažu.Slika podeljene Srbije.Bez strategije, bez empatije, bez ideje.I – bez izlaza.

Stav redakcije

Boško Obradović i Ivan Kostić u štrajku glađu ispred Skupštine Srbije Foto: Srđan Ilić

Srbija iza zidova