<article>Ne treba biti kriminolog ili detektiv pa znati da televizijsko izvođenje dokaza ili pojedine izjave pre nego što su se pojavile u sudnici više nego istrazi mogu koristiti osumnjičenima, a još više onima koji i ne znaju da su osumnjčeni.„Neki od osumnjičenih, koji su bili svedoci krivičnih dela, detaljno su opisali tog policajca, koji je voleo da se pojavljuje sa automatom“, jedna je od izjava neimenovanih izvora koju prenose mediji .„Dva policajca koja su bila u pretresu stana koji je bio ozvučen, dogovarali su se kako da pomognu Belivuku“, rečeno je u jednoj televizijskoj emisiji i konstatovano da je naknadnim preteresom u tom stanu pronađeno oružje.Dan kasnije, saopšteno je da su policajci privedeni. Pre ili posle TV nastupa u kojem su upozoreni da su otkriveni – nije poznato.Dok čekamo odgovor na pitanje ko je sve iz države bio zaklon ozbiljnoj organizovanoj grupi, ko im je omogućio da porastu toliko da misle da mogu nekažnjeno da ubijaju, zašto su do sada postupci protiv njih propadali, gledamo kako su nadležni pozornicu ustupili tabloidnom novinarstvu.Uživo u TV programu dokaze iz istrage komentariše i potvrđuje načelnik Uprave kriminalističke policije. Potvrđuje i da je prisluškivani razgovor osumnjičenih autentičan, da su snimci upucavanja snajpera i trenutak pre nestanka jedne od žrtava deo dokaza koje su prikupljeni u istrazi. Sve to nije zabranjeno, ali za to nije ni vreme ni mesto jer je reč o studiju, a ne o sudnici u kojoj će se o svim dokazima tek raspravljati.Time se dalje relativizuje pitanje ko je pomešao adrese, pa snimke i dokaze umesto u sud dostavlja u televizijski studio i kome to tačno koristi. Čemu služi informacija koju smo čuli da je jedan državni funkcioner dva dana pre hapšenja kontaktirao s Belivukom. Ovu informaciju u programu je čuo i nije demantovao načelnik policije, ali - istini za volju - nije rekao ni o kome se radi, pa nek se prepozna ko hoće.U ovoj zemlji svaki punoletni građanin bio je savremenik ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića i nije nimalo naivno svaki čas pričati o pripremama nekog novog atentata. A poslednjih dana tekstovi vrve ljudskim kostima, odsečenim glavama, nestancima, rasparčavanjima ljudskih tela... detalji kao iz horor i kriminalističkih filmova, a ide se i dalje izjavama o planiranjima ubistva državnih zvaničnika, licitiranjem imena potencijalnih meta, mesta i vremena izvršenja, snajperistima.Sve ovo najmanje se čuje s adrese koja je nadležna – iz Tužilaštva za organizovani kriminal.A samo to tužilaštvo može da traži prikupljanje dokaza i jedino je to tužilaštvo odgovorno za kvalitet dokaza i optužnice. Svi ostali će se izmaći kada tema postane manje „vruća“. Time je još sumnjivije što Tužilaštvo ćuti, ako ne računamo jednu birokratsku izjavu za povlašćene medije.Tužioca su dopunjavali gotovo svi - političari – ministri redom, predsednik Srbije, premijerka, samozvani medijski promovisani stručnjaci, tabloidi, mediji bliski vlastima, ali i oni koji se smatraju oponenetima... Oni koji imaju i oni koji nemaju šta da kažu, a i to što su rekli, bolje da su prećutali – na primer ministar Nenad Popović od koga smo čuli i da je hapšenje dobro i za investicije.Tokom višednevnog nabrajanja zločina i planiranih zločina ne propušta se da se navede da moraju da odgovoraju i oni u državi koji su s njima sarađivali, ali izostaje odgovor zašto oni već nisu odgovarali. A bilo je povoda – od nestanka dokaza ili očiglednih propusta tokom procesa za ubistvo na šinama, do odbacivanja krivične prijave za korišćenje strelišta Vojske Srbije.A kada dođe do tog pitanja – svi ćute.</article>

Ne treba biti kriminolog ili detektiv pa znati da televizijsko izvođenje dokaza ili pojedine izjave pre nego što su se pojavile u sudnici više nego istrazi mogu koristiti osumnjičenima, a još više onima koji i ne znaju da su osumnjčeni.„Neki od osumnjičenih, koji su bili svedoci krivičnih dela, detaljno su opisali tog policajca, koji je voleo da se pojavljuje sa automatom“, jedna je od izjava neimenovanih izvora koju prenose mediji .„Dva policajca koja su bila u pretresu stana koji je bio ozvučen, dogovarali su se kako da pomognu Belivuku“, rečeno je u jednoj televizijskoj emisiji i konstatovano da je naknadnim preteresom u tom stanu pronađeno oružje.Dan kasnije, saopšteno je da su policajci privedeni. Pre ili posle TV nastupa u kojem su upozoreni da su otkriveni – nije poznato.Dok čekamo odgovor na pitanje ko je sve iz države bio zaklon ozbiljnoj organizovanoj grupi, ko im je omogućio da porastu toliko da misle da mogu nekažnjeno da ubijaju, zašto su do sada postupci protiv njih propadali, gledamo kako su nadležni pozornicu ustupili tabloidnom novinarstvu.Uživo u TV programu dokaze iz istrage komentariše i potvrđuje načelnik Uprave kriminalističke policije. Potvrđuje i da je prisluškivani razgovor osumnjičenih autentičan, da su snimci upucavanja snajpera i trenutak pre nestanka jedne od žrtava deo dokaza koje su prikupljeni u istrazi. Sve to nije zabranjeno, ali za to nije ni vreme ni mesto jer je reč o studiju, a ne o sudnici u kojoj će se o svim dokazima tek raspravljati.Time se dalje relativizuje pitanje ko je pomešao adrese, pa snimke i dokaze umesto u sud dostavlja u televizijski studio i kome to tačno koristi. Čemu služi informacija koju smo čuli da je jedan državni funkcioner dva dana pre hapšenja kontaktirao s Belivukom. Ovu informaciju u programu je čuo i nije demantovao načelnik policije, ali - istini za volju - nije rekao ni o kome se radi, pa nek se prepozna ko hoće.U ovoj zemlji svaki punoletni građanin bio je savremenik ubistva prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića i nije nimalo naivno svaki čas pričati o pripremama nekog novog atentata. A poslednjih dana tekstovi vrve ljudskim kostima, odsečenim glavama, nestancima, rasparčavanjima ljudskih tela... detalji kao iz horor i kriminalističkih filmova, a ide se i dalje izjavama o planiranjima ubistva državnih zvaničnika, licitiranjem imena potencijalnih meta, mesta i vremena izvršenja, snajperistima.Sve ovo najmanje se čuje s adrese koja je nadležna – iz Tužilaštva za organizovani kriminal.A samo to tužilaštvo može da traži prikupljanje dokaza i jedino je to tužilaštvo odgovorno za kvalitet dokaza i optužnice. Svi ostali će se izmaći kada tema postane manje „vruća“. Time je još sumnjivije što Tužilaštvo ćuti, ako ne računamo jednu birokratsku izjavu za povlašćene medije.Tužioca su dopunjavali gotovo svi - političari – ministri redom, predsednik Srbije, premijerka, samozvani medijski promovisani stručnjaci, tabloidi, mediji bliski vlastima, ali i oni koji se smatraju oponenetima... Oni koji imaju i oni koji nemaju šta da kažu, a i to što su rekli, bolje da su prećutali – na primer ministar Nenad Popović od koga smo čuli i da je hapšenje dobro i za investicije.Tokom višednevnog nabrajanja zločina i planiranih zločina ne propušta se da se navede da moraju da odgovoraju i oni u državi koji su s njima sarađivali, ali izostaje odgovor zašto oni već nisu odgovarali. A bilo je povoda – od nestanka dokaza ili očiglednih propusta tokom procesa za ubistvo na šinama, do odbacivanja krivične prijave za korišćenje strelišta Vojske Srbije.A kada dođe do tog pitanja – svi ćute.

Stav redakcije

Hapšenje pripadnika organizovane kriminalne grupe Velljka Belivuka Foto: MUP

original

900x375

1250x600

1800x750

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

Slučaj Belivuk: Izjave nenadležnih i ćutanje nadležnih

DEACTIVATED-EmisijeTags

englishNavigation

FooterEnglish

Footer

mainNavigation

Info

Arhiva

footerPrim