Odgovori i odgovornost

Sve ovo uradio je predsednik Srbije koji bi trebalo da bude predsednik svih građana i u čijoj nadležnosti nije izbor i smenjivanje ministara, pa ni Nebojše Stefanovića.

Najpre je u petak slikovito pokušao da pokaže da nije u sukobu sa Stefanovićem, svojim partijskim kolegom i ministrom unutrašnjih poslova. Tako je sa pozicije predsednika koji ne bi trebalo da upravlja vladom jer je niti bira niti smenjuje, naveo da bi Stefanović sa mesta ministra otišao čim bi mu on to rekao, što znači verovatno da mu on to nije rekao.

Na nivou prijateljskih i stranačkih odnosa to je uredu, ali Vučić to govori sa pozicije predsednika što nikako ne odražava Ustavom garantovanu podelu vlasti. To odražava baš ono što svakodnevno vidimo - ako se Vučić dogovori s taksistima oni prekidaju blokade ulica i maltretiranje građana, ako Vučić odluči - ruši se i gradi bolnica, ako Vučić odluči nađe se način da se reši problem zaduženih u švajcarskim francima… Ovaj niz je podugačak, ali ostaje pitanje - ako o svemu može da odlučuje, da li će i za sve biti odgovoran.

Tako je umesto odgovora na pitanje o eventualnom sukobu interesa ministra Stefanovića predsednik kao argument upotrebio to što je broj kriminalnih ubistava smanjen i to u rasponu – četiri do 12 puta! Što i da je moguće i tačno i dalje ne govori ništa o onome što je ključno pitanje.

Ipak, predsednik bi morao da dokumentuje tvrdnju o broju mafijaških ubistava. Zavod za statistiku nema takvu analizu. Ko je ima i šta bi se svrstalo u mafijaška ubistva, nije poznato. Osim toga u godinama koje pominje predsednik, prema pravnosnažnim presudama, pripadnici Zemunskog klana udruženi sa zvaničnom jedinicom DB-a JSO, ubijali su na ulicama, a i planirali ubistva najviših predstavnika tadašnje vlasti. Podsećanja radi, zakon o borbi protiv organizovanog kriminala dugo je opstruiran, a kada je napokon usvojen i kada je banda trebalo da bude uhapšena - ubijen je premijer Zoran Đinđić. Te 2003. uhapšeni su i optuženi ne samo pripadnici Zemunskog klana i JSO, nego i vođe i pripadnici gotovo svih poznatih kriminalnih grupa.

To da ministar radi dobro, možda je tačno, a možda i ne, ali baš nikakve veze nema s onim što pitaju novinari. Niti su novinari zbog postavljenih pitanja opozicija, za šta ih predsednik optužuje. A i da jesu, to opet nema nikakve veze s obavezom predsednika da odgovori, niti je opozicija izmislila da je otac ministra bio na sastanku kao član delegacije ministarstva na čijem je čelu Nebojša Stefanović… A sve i da je najocrnjeniji pripadnik opozicije lično izneo argumente za to – ministar mora da odgovori. I snosi odgovornost. S tim ništa od navedenog nema veze.

I zato je nejasno zašto predsednik nastavlja odbranu ministra s novim (ne)argumentima i uz vrlo problematičan stav – „pa šta“.

„Da, i? Kakvo je to krivično delo, je li nešto zabranjeno, je li nešto napravio? Je li počinjeno neko krivično delo? Nije, ako jeste, molim vas podnesite krivičnu prijavu…“, navodi predsednik umesto argumenata.

Ako predsednik bez zadrške brani ministra za čiji slučaj svakodnevno isplivavaju novi dokazi tvrdnjama da nema krivičnog dela, i predsednik mora da da odgovor na osnovu čega tako požrtvovano brani ministra. S tim nikakve veze nema ni novinar, ni opozicija, ni smanjenje kriminala… Ali imaju tužilaštvo i mediji koji su kontrola vlasti.

Jer trgovina uticajem jeste krivično delo, a odbrana ministra uhvaćenog s rukama u medu je obmana javnosti.

Kao što bez dokaza nekoga ne možete optužiti, jer se to zove kleveta, tako ne bi trebalo ni neuspeh proglašavati uspehom, ako to ne možete potkrepiti dokazima, a to se zove odgovornost.