Epidemija i transparentnost – kad jedan i jedan zaraženi nisu dvoje zaraženih

U protekla nešto više od tri meseca protokol registrovanja slučajeva, testiranja, statistike o broju slučajeva menjan je više puta bez jasnih objašnjenja nadležnih tako da su podaci koje su građani dobijali tokom tog vremena praktično neuporedivi.

I dok zvanično broj registrovanih ponovo raste i približava se trocifrenom, građani su uskraćeni za mnoge podatke, a davanje informacija - centralizovano. Nije poznato koliki je broj zaraženih po gradovima iako su ti podaci donedavno redovno ažurirani, dnevno saopštavan broj izlečenih više se ne obelodanjuje, a dodatno je sumnju podgrejala i činjenica da je u samo jednom danu taj broj porastao za 4.000 – očigledno ozdravljeni „administrativno-birokratskim lekarskim pregledom“. Ne saopštava se više broj hospitalizovanih pacijenata, ali postoji stavka o broju aktivnih slučaja, pa i ona nije sasvim jasna jer broj zaraženih u sedam dana prevazilazi broj aktivnih slučajeva…

Upoređivanjem podataka koji su ranije saopštavani s onima koji se građanima sada prezentuju moglo bi se zaključiti da država u zaražene računa samo one koji su u bolnicama. Oni koji su u samoizolaciji, a kod kojih je potvrđen koronavirus, ne postoje u zvaničnoj statistici, odnosno moguće je da za državu, oni nisu bolesni. Ako je tako, valjalo bi to građanima i reći i objasniti im jer u neznanju raste strah, a strahom se ne vlada - barem ne u demokratskim društvima.

Nije neophodno praviti nauku. To da se broj ukupno obolelih ne poklapa s brojem izlečenih, preminulih i aktivnih slučajeva može da zaključi i osnovac i da pita zašto je to tako. Onaj ko je smislio ovakvu računicu bi za to morao da ima neko objašnjenje.

Ukoliko smo mesecima podučavani da se slučaj smatra aktivnim najmanje 14 dana, kako je moguće da je zbir zaraženih u poslednjih 14 dana veći od broja aktivnih slučajeva.

Na ova i slična pitanja Insajder danima ne uspeva da dobije odgovore. Dodatne sumnje unosi činjenica da su podaci centralizovani u Institutu Batut a za informacije nas upućuju na Centralni krizni štab koji već više od dve nedelje odgovore daje samo onima koje odabere. Ili im nisu svi građani i svi mediji isti  ili izbegavaju odgovore na pitanja koja im se ne sviđaju  što je jednako loše jer njihov je posao da građane informišu.

Sva nepoklapanja, ali i uskraćivanja odgovora građanima grade nepoverenje. A ako građani ne veruju, uzalud su mere, preporuke i molbe. Čudno je i objašnjenje da je okupljanje 20.000 ljudi na derbiju mali rizik jer je na otvorenom, a svi mi kojima je prećeno intalijmskim scenarijom  znamo da se sumnja da je katastrofa krenula sa stadiona i fudbalske utakmice u Bergamu. Kako je srpski derbi “bezbedniji” od onog koji su igrali Španci i Italijani? Niko nije objasnio, a već je najavljeno novo veliko okupljanje - Zvezda bez jasnog razloga poziva hiljade navijača da se okupe na stadionu da proslave titulu za koju se već neko vreme zna da su osvojili.

Pritom, zvaničnici ne odgovaraju ni na logična pitanja Instituta za javno zdravlje Crne Gore koja postavljaju i građani Srbije. Umesto suvislog odgovora, susednoj državi upućene su optužbe da odluke donosi politički kao da u interesu građana obe države, ali i sveta nije borba protiv virusa već borba jednih protiv drugih i tradicionalno nadgornjavanje i optužbe.

Uz to, mere i preporuke – nekada najrigoroznije u regionu, iako broj obolelih raste, sada su među najslabijima. Dodatno, svakodnevne informacije o broju poznatih zaraženih ukazuju na to da je broj onih nepoznatih među inficiranima sigurno veći nego što se građanima prikazuje.

Sve ovo nameće i dodatna pitanja, a pre svega pitanje poverenja u one u koje građani ne bi trebalo da sumnjaju. Kako sada stvari stoje, sluđeni i zbunjeni možemo samo da pitamo – da li se to Krizni štab s nama šali i poigrava?