<article>Godine koje su usledile bile su više ili manje tapkanje u magli i vrludanje između kompromisa, konformizma, ulizištva i propagiranja ciljeva koji su građanina/građane sve više udaljavali od istinske slobode.Neki građani – zapravo isti oni koji su se 2000. borili za izborne uslove i prave rezultate, ponovo su na istim (o)pozicijama. Slobodni mediji, javni Javni servis, ravnopravni izborni uslovi, jake i nezavisne insitucije kao brana raznim samovoljama i dalje se ne podrazumevaju. Učestalo poistovećivanje države s njenim rukovodstvom, nerazumevanje podele vlasti, prekoračenje ovlašćenja, partijski kadrovi, netransparentnost, raspolućena spoljna politika, umesto obećanih evropskih integracija, ono su s čime se susrećemo i 20 godina nakon dana koji je vratio nadu Srbiji.Dan kasnije počelo je da biva jasno do koje je mere država devastirana, a žilavi pipci mafije u sprezi sa službama upleteni u sve njene pore – korupcija, borba za nastavak upliva u vlast, ali i za poziciju koja bi obezbedila nekažnjivost, zakulisni dogovori i nastavak rada kriminalizovanih službi činili su sve da se ponovo dokopaju svojih nedodirljivih pozicija. Upravo u to vreme urađeni su najhrabriji pomaci ka raščišćavanju nasleđenog. Istinski pokušaj obračuna s kriminalom rezultirao je ubistvom prvog demokratski izabranog premijera koji je na vlasti bio svega dve godine. Stradao je upravo od onih koji su odbijali da prihvate demokratske promene i tekovine demokratije.Usledile su godine stagniranja pa i nazadovanja kada je u pitanju stvaranje pravne države, nespremnosti da se izvedu suštinske promene, da se depolitizuju službe, kompromisi i partijske trgovine, povlađivanje Crkvi...Među onima koji su došli na talasu opozicije sklepane s koca i konopca, ispostavilo se, mnogi nisu verovali u društvo vladavine prava i institucija, već su prosto samo videli svoju šansu da napreduju, ne zahvaljujući sposobnostima, već zahvaljujući pripadnosti i odanosti partiji. Ili partijama – ma koja da je u pitanju.I dok se, zahvaljujući otvaranju svetu, situacija kada je život građana u pitanju ipak popravljala, kada su u pitanju slobode ona je stagnirala, a kada su u pitanju evropske integracije varirala – korak naprad, pa koji pomak unazad. Umesto evropskih vrednosti svoj prostor ponovo je osvajala desnica spremna na huškanje i govor mržnje, Crkva je dobijala i tražila sve više i više dok se nije došlo do situacije da je o nekim stvarima – poput pregovora s Prištinom, obaveštavana i pitana i pre parlamenta, huligani su postajali sve glasniji, a strani biznismeni postali važniji od zaštite prava domaćih radnika. Medijima se gleda kroz prste za najskarednije izgrede, sve dok je ton kada je u pitanju politika muzika za uši vlasti.Voz koji je krenuo u tom pravcu samo je ubrzavao, sa sve manje šansi da se kurs promeni.Za to vreme, podgrevane su sve vrste podela i rovovi produbljivani. Čak i oni koji su zajedno slavili pobedu 5. oktobra danas su na različitim stranama. Oni koji su za Evropu sad su odavno već tamo, a oni koji su ostali sve se manje bave pitanjima evropskih vrednost. Podele na naše i njihove ili njihove i naše među kojima nema razumevanja, nema komunikacije, ali ima provokacija, prozivki pa i čarki istinski sprečavaju građane da se pozabave pitanjem vlastite slobode.Želje i potrebe građana 2000. i 2020. nisu iste, ali je jednaka potreba za pravnom sigurnošću, borbom protiv korupcije, jakim i nezavisnim institucijama, dobrim obrazovanjem, socijalnom zaštitom, promocijom evropskih vrednosti, slobodom govora, slobodnim medijima... To se ne vidi iz „njihovih“ i „naših“ rovova. Odatle se najbolje vide „oni drugi“ na koje je najlakše svaliti krivnju što svima nama nije mnogo bolje.</article>

Godine koje su usledile bile su više ili manje tapkanje u magli i vrludanje između kompromisa, konformizma, ulizištva i propagiranja ciljeva koji su građanina/građane sve više udaljavali od istinske slobode.Neki građani – zapravo isti oni koji su se 2000. borili za izborne uslove i prave rezultate, ponovo su na istim (o)pozicijama. Slobodni mediji, javni Javni servis, ravnopravni izborni uslovi, jake i nezavisne insitucije kao brana raznim samovoljama i dalje se ne podrazumevaju. Učestalo poistovećivanje države s njenim rukovodstvom, nerazumevanje podele vlasti, prekoračenje ovlašćenja, partijski kadrovi, netransparentnost, raspolućena spoljna politika, umesto obećanih evropskih integracija, ono su s čime se susrećemo i 20 godina nakon dana koji je vratio nadu Srbiji.Dan kasnije počelo je da biva jasno do koje je mere država devastirana, a žilavi pipci mafije u sprezi sa službama upleteni u sve njene pore – korupcija, borba za nastavak upliva u vlast, ali i za poziciju koja bi obezbedila nekažnjivost, zakulisni dogovori i nastavak rada kriminalizovanih službi činili su sve da se ponovo dokopaju svojih nedodirljivih pozicija. Upravo u to vreme urađeni su najhrabriji pomaci ka raščišćavanju nasleđenog. Istinski pokušaj obračuna s kriminalom rezultirao je ubistvom prvog demokratski izabranog premijera koji je na vlasti bio svega dve godine. Stradao je upravo od onih koji su odbijali da prihvate demokratske promene i tekovine demokratije.Usledile su godine stagniranja pa i nazadovanja kada je u pitanju stvaranje pravne države, nespremnosti da se izvedu suštinske promene, da se depolitizuju službe, kompromisi i partijske trgovine, povlađivanje Crkvi...Među onima koji su došli na talasu opozicije sklepane s koca i konopca, ispostavilo se, mnogi nisu verovali u društvo vladavine prava i institucija, već su prosto samo videli svoju šansu da napreduju, ne zahvaljujući sposobnostima, već zahvaljujući pripadnosti i odanosti partiji. Ili partijama – ma koja da je u pitanju.I dok se, zahvaljujući otvaranju svetu, situacija kada je život građana u pitanju ipak popravljala, kada su u pitanju slobode ona je stagnirala, a kada su u pitanju evropske integracije varirala – korak naprad, pa koji pomak unazad. Umesto evropskih vrednosti svoj prostor ponovo je osvajala desnica spremna na huškanje i govor mržnje, Crkva je dobijala i tražila sve više i više dok se nije došlo do situacije da je o nekim stvarima – poput pregovora s Prištinom, obaveštavana i pitana i pre parlamenta, huligani su postajali sve glasniji, a strani biznismeni postali važniji od zaštite prava domaćih radnika. Medijima se gleda kroz prste za najskarednije izgrede, sve dok je ton kada je u pitanju politika muzika za uši vlasti.Voz koji je krenuo u tom pravcu samo je ubrzavao, sa sve manje šansi da se kurs promeni.Za to vreme, podgrevane su sve vrste podela i rovovi produbljivani. Čak i oni koji su zajedno slavili pobedu 5. oktobra danas su na različitim stranama. Oni koji su za Evropu sad su odavno već tamo, a oni koji su ostali sve se manje bave pitanjima evropskih vrednost. Podele na naše i njihove ili njihove i naše među kojima nema razumevanja, nema komunikacije, ali ima provokacija, prozivki pa i čarki istinski sprečavaju građane da se pozabave pitanjem vlastite slobode.Želje i potrebe građana 2000. i 2020. nisu iste, ali je jednaka potreba za pravnom sigurnošću, borbom protiv korupcije, jakim i nezavisnim institucijama, dobrim obrazovanjem, socijalnom zaštitom, promocijom evropskih vrednosti, slobodom govora, slobodnim medijima... To se ne vidi iz „njihovih“ i „naših“ rovova. Odatle se najbolje vide „oni drugi“ na koje je najlakše svaliti krivnju što svima nama nije mnogo bolje.

Stav redakcije

original

900x375

1250x600

325x200

336x450

410x251

600x803

820x503

Dve decenije posrtanja

DEACTIVATED-EmisijeTags

englishNavigation

FooterEnglish

Footer

mainNavigation

Info

Arhiva

footerPrim