BIA u anegdotama
Informacija da su pripadnici BIA aplaudirali predsedniku države jer im je poručio da treba da rade svoj posao i da nema zaštićenih, u uređenom sistemu bi dovela do sveobuhvatne istrage upravo protiv onih koji su aplaudirali. Zašto su čekali da im predsednik države da odobrenje da rade posao za koji su plaćeni? Na koje se sve slučajeve to odnosilo i ko su bili zaštićeni? Ko im je branio da rade po zakonu i zbog čije naredbe su dokaze čuvali u fiokama… neka su od pitanja na koja javnost – bombardovana detaljima iz kojekakvih istraga koje i ne mora i ne bi trebalo da zna - mora da dobije odgovore.
Kako je moguće da pripadnici BIA i MUP ne rade svoj posao jer su, kako je rekao predsednik, “slušali priče da neko nekoga štiti”? Kako je došlo do toga da reaguju na “priče”, a ne na jasno definisana pravila službe čiji su deo?
Ali umesto otvaranja pitanja, izjava predsednika Srbije u kojoj opisuje kada je i kako počeo obračun s pripadnicima kriminalne grupe Veljka Belivuka proizvela je – ništa.
„Ja kada sam prvi put, na jednom kolegijumu, bio sam pozvan na kolegijum BIA i na većem skupu policajaca govorio o tome, mislim septembar, oktobar. Oni ljudi nisu mogli da veruju da to čuju. Zato što su i oni slušali sve te besmislene priče neko njih štiti, neko ih štiti... Kada sam rekao: ’Pohapsite sve one koji na bilo koji način misle da imaju pravo da nekog ubijaju, jeste me čuli šta sam rekao?’ onda je njih devedeset ljudi mi aplaudiralo da nisam verovao pošto mislim da nisu aplaudirali nikome ni za šta. Ja sam rekao sve počistite. Sve pohapsite. Ne interesuje me ko je šta je i kako je i onda su počeli da rade. Znate li vi koliko je posla bilo u tome da operativnim radom omogućite da imate oči i uši. A oči i uši to je da vidite šta je to što oni rade. Dakle počela je država da osmatra, našli smo tragove do te kuće koje je država pratila, pratili smo dronovima iz satelita, na sve moguće načine smo radili da ne bismo ukazali, da ne bi oni koji su činili krivična dela znali da se to dešava…“, gotovo doslovno je izgovorio predsednik Aleksandar Vučić gostujući u emisiji Hit tvit.
Na ovu izjavu nije reagovao niko. A moralo je tužilastvo, na primer. Morali su i građani kod kojih je ovo trebalo da izazove zabrinutost, strah, pa i jezu, ali i pitanje - zašto plaćaju službu i policiju. Kako je moguće da se borba protiv kriminala ne podrazumeva, da nije u opisu radnog mesta svakog od tih devedeset, pa i ostalih stotina i hiljada zaposlenih kojima se stalno poboljšavaju uslovi rada i povećavaju plate, za koje se nabavlja oprema i grade stanovi? Zašto je neophodno da im predsednik kaže da nekog, ma koga za koga se sumnja da je izvršio krivično delo - i to ne bilo koje no surovo ubistvo – uhapse da bi oni radili ono što im je u opisu radnog mesta?
I neće biti da su pripadnici BIA samo načuli da moraju da zatvaraju oči na kriminal i delovanje pojedinih – iskaz svakog od njih o tome odakle im pravo da ne rade svoj posao, ko im je to rekao, naredio, sugerisao… doveo bi do onoga o čemu svi pričaju – do otkrića ko je u vrhu države i vlasti omogućio da jedna opasna i surova kriminalna banda hara Srbijom i da joj niko ništa ne ne može, već neće i koliko je takvih - znanih i neznanih.
Situacija koju je predsednik države ispričao kao simpatičnu anegdotu otkriva svu trulež u sistemu bezbednosti. Da bi Srbija pokazala da je uređeno društvo, umesto pitanja, neophodno je da budu otvorene istrage. Dok istraga ne pokaže ceo lanac “zaslužnih” za ponašanje pripadnika policije i službi bezbednosti, građani s pravom mogu da su pitaju za koga rade oni koji su na njihovom platnom spisku, da li su i koliko bezbedni i od čije volje zavisi njihova bezbednost.
Ali i šta bi bilo da predsednik nije rekao službenicima države da rade svoj posao? Da li bi oni zatvorili oči pred kriminalom? Da li bi neko postavio pitanje zašto kriminal buja? A šta bi bilo, da je, čisto hipotetički, direktno rekao da nekome treba progledati kroz prste? Da li bi neko upitao zašto se meša u njihov posao? Da li je uopšte neko od onih koji su aplaudirali pitao zašto im ponavlja da moraju da rade svoj posao ili je aplauz predstavljao olakšanje zbog dozvole da rade ono što i sami znaju da je njihov posao?
Situacija koju je predsednik prepričao gotovo ne trepnuvši, kao da je u pitanju rutinsko postavljanje kamena temeljca, daleko je od anegdote. Otkriva da se neki mešaju u sve, a neki ni u svoj posao. To ukazuje na sve samo ne na državu u kojoj institucije funkcionišu i grade sistem.