21. jun – dan odluke, 22. jun – dan kajanja

Slika onoga šta je urađeno toga dana ogoljena je štrajkovima glađu ispred Skupštine Srbije, podelom na stepenicama, ogradom koja sprečava građanima da priđu Skupštini koja u svom imenu ima ono „Narodna“. I poslanicima u nečemu što je za neke zakasneli stroži post, za druge štrak glađu, a za građane – cirkus koji ne žele da plaćaju.

Jedan štrajkuje podstaknut izjavom ambasadora druge države i godinu dana starom izjavom predsednika Srbije, a sve u odbranu Kosova, drugi štrajkuje jer želi mir u svetu i da se promeni datum izbora, a treći štrajkuju zato što ovi prvi štrajkuju, ali i zato što im se ne sviđa potez jedne grane vlasti.

Potom onaj prvi „prevremeno“ prekida štrajk jer su mu ostali ukrali šou. Svo delovanje i vlasti i opozicije svodi se na ad hok reakcije i reakcije na reakciju.

I šta god građani odluče 21. juna – izađu li na birališta ili ne - kajaće se.

Deo opozicije koji zagovara bojkot ni 40 dana pred izbore ne zna bi li ili ne bi, i šta bi ako bi, a šta ako ne bi i ko bi s kim, a zašto ne bi.

Svoje odluke donose u ravnajući se jednom osobom– predsednikom Srbije. Stranka na vlasti pak, kao da je u opoziciji, odgovara kontrapotezima.

I svi kao da su bogom dani. Jedna opoziciona stranka medije poziva na svakodnevna obraćanja naciji u skupštinskom holu (kao da nacija jedva čeka da čuje mudre reči), jedni smatraju anonimne tviteraše (koji možda iznose svoje mišljenje, a možda i ne) kompasom za vođenje politike, na aparatima održavaju klimave saveze rastačući postojeće stranke da bi stvarali one u kojima će oni „biti neko“.

Sve buneći se što ih nema u medijima i zaboravljajući da će ih takvih – atomiziranih i vanparlamentarnih - u medijima biti još manje. Bukvalno – ako ih se sete.

Proglašeni bojkot govori da će ovo opozicije što je građanima trenutno u ponudi, svoj program (ono što od njega veruju da imaju) pokušati da sprovedu van institucija, odnosno onoga što je od njih ostalo. Dakle na ulici ili gde god čekajući neki deus ex machina koji će ih dovesti na vlast i urediti institucije. To će, dakako, ići malo teže, jer nije druga strana u konstantnoj kampanji godinama da bi vlast za koju se grčevito bore nekome prepustila.

A građani će se posle 21. juna ponovo pitati jesmo li baš ovo zaslužili.