Nije reka samo reka (EMISIJA)

Problem malih hidroelektrana postoji već 14 godina. Za to vreme neke reke su uništene.

„Nije reka samo reka. Reka je sećanje, reka je detinjstvo, gde smo proveli najlepše godine svog života“, kaže Snežana Đorđević, meštanka sela Pakleštica na Staroj planini.

Male hidroelektrane postoje širom sveta, nije ih izmislila Srbija. Korišćenjem energije vode smanjuje se zagađenost vazduha, što vodi ka očuvanju životne sredine. Zbog nedostatka jasne regulative, preciznih planova, načina na koje su građene i načina na koji rade – projekat malih hidroelektrana u Srbiji se pretvorio u suprotnost početnoj nameri.

Uništavaju se reke, građani plaćaju otkupljivanje struje od privatnih investitora, investori zarađuju, a država po svemu sudeći – ima problem koji je napravila, a sada ne zna kako da ga reši.

U ovoj oblasti vlada anarhija. S jedne strane, investitor dobije dozvolu za gradnju, s druge strane su građani koji se bune, i na kraju MUP koji ne reaguje. Utisak i jednoj i drugoj strani je da je država suspendovana.

Sagovornici dokumentarne emisije Insajder produkcije o malim hidroelektranama su Jasmina Jović, pomoćnica ministra zaštite životne sredine, Nenad Sekulić iz Zavoda za zaštitu prirode, Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Janez Kopač, direktor Sekretarijata Evropske energetske zajednice, investitori Dragan Josić i Goran Belić, Slađana Pašajlić, šefica Odseka vodne inspekcije u Kraljevu, Nataša Milivojević iz Ekološkog udruženja Rzav i Svetske organizacije za prirodu, meštani sela Topli Do na Staroj planini, učesnici „radne akcije“ u Rakiti...

Transkript emisije

„Ne damo naša imanja i prirodna bogatstva koje nam je priroda dala, jer su se naši preci ovde doseljavali zato što postoji reka, da nije bilo reke ne bi oni ovde ni došli da žive. To su ostavili nama i mi to moramo da čuvamo“.

„Mi Staroplaninci i svi ostali, cela Srbija jasno i glasno kažemo: „Ne derivacione mini hidroelektrane, ne, ne, MHE, ne, ne, MHE“.

„Voda pamti večno, pamtiće vas po dobru ili po zlu. Razmislite dobro i ponašajte se kao ljudi“.

Protesti građana širom Srbije, danonoćne straže, odbrana reka rukama, motikama, i sekirama, incidenti... godinama unazad prate gotovo svaku vest o gradnji još jedne male hidroelektrane (MHE).

Problem malih hidroelektrana postoji već 14 godina. Za to vreme neke reke su uništene.

„Nije reka samo reka. Reka je sećanje, reka je detinjstvo, gde smo proveli najlepše godine svog života“, kaže meštanka sela Pakleštica Snežana Đorđević.

Ovo je priča o tome kako lični interesi pobeđuju i javni interes i prirodu.

„Nije reka samo reka“

Male hidroelektrane postoje širom sveta, nije ih izmislila Srbija. Korišćenjem energije vode smanjuje se zagađenost vazduha, što vodi ka očuvanju životne sredine. Zbog nedostatka jasne regulative, preciznih planova, načina na koje su građene i načina na koji rade – projekat malih hidroelektrana u Srbiji se pretvorio u suprotnost početnoj nameri. Uništavaju se reke, građani plaćaju otkupljivanje struje od privatnih investitora, investori zarađuju, a država po svemu sudeći – ima problem koji je napravila, a sada ne zna kako da ga reši.

Posle svih protesta građana, brojnih incidenata i 110 izgrađenih malih hidroelektrana, čeka se formiranje nove vlade Srbije koja bi trebalo da zabrani njihovu izgradnju u zastićenim područjima. To, međutim, neće rešiti problem koji je već napravljen.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta: Tačno je da male hidroelektrane ne proizvode nikakva zagađenja, one ne zagađuju vodotokove. Međutim, one ubijaju život u tim vodotokovima i remete život ljudi koji egzistiraju oko tih vodotokova, a to nikako nije obnovljivo i nije održivo.

Čak i kada se usvoji zakon koji zabranjuje gradnju malih hidroelektrana u zaštićenim područjima, to neće značiti rušenje onih postrojenja koja su već izgrađena. Da je šteta već napravljena, danas priznaju i predstavnici nadležnih ministarstava.

Jasmina Jović, pomoćnica ministra zaštite životne sredine: Na kraju krajeva, utiče na lokalno stanovništvo koje ne može na primer da napaja svoju stoku.

Meštanka Toplog dola: Imam 40 ovce, pa imam 20 krave, imam 20 telci, sad sam telciti prodala, imam 5,6 koze.

Insajder: Šta Vama reka predstavlja?

Predstavlja mi gde će stoka vodu da mi pije, gde ću ja da se napijem. A za reku, ja sam iznela sekiru da ih posečem.

Miljan Stojanović, meštanin Toplog Dola: Ovde smo upravo uhvatili u reci potočnog raka. Gde ova vrsta raka živi, znači da je voda toliko čista da može odmah da se konzumira, to je u principu pijaća voda. Ne znamo da li smo u reci ili u ribnjaku... Ima toliko pastrmki da je to nešto neverovatno. Ja ne mogu da shvatim da sad ovde vidim bager koji bi ovo narušio, kopao, mašine uništavaju… A u selu bez reke možemo slobodno reći nema života.
Bitka za reke počela je zapravo 2006. godine kada je Srbija pristupila Evropskoj energetskoj zajednici. Očuvanje životne sredine bio je cilj koji je trebalo postići i većim korišćenjem obnovljivih izvora energije.

Suočena s velikim zagađenjem iz termoelektrana, država se sporazumom obavezala na to da će do kraja 2020. godine 27 odsto potrošnje struje biti iz obnovljivih izvora. Te izvore, odnosno „zelenu energiju“, čine voda, vetar, sunce, biomasa, geotermalna energija.

Koje će izvore energije koristiti da bi ostvarila cilj – Srbija je sama birala.

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice: Energetski miks je stvar suverenosti svake zemlje. To je veoma jasno zapisano i u temeljima Energetske zajednice. Recimo pre nekog vremena bila je diskusija u Bosni i Hercegovini, gde smo se mi aktivno uključili, mi smo propagirali anti-malohidroelektranički pokret da kažem, jer male hidroelektrane daju struju samo tada kada i velike hidroelektrane, i to je obično tad kad ne treba.

Srbija se opredelila pre svega za izgradnju mini hidroelektrana.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta: Zašto nikome na pada na pamet da pokrene jednu kampanju da svaka individualna stambena jedinica, odnosno kuća u Srbiji dobije fotonaponske ploče gore na krovu i da se proizvodi topla voda za potrebe domaćinstva? Zamislite kad Srbija ne bi palila nekoliko desetina hiljada bojlera svaki dan da se zagreje ova energija? Široko je polje za štednju energije, za proizvodnju energije iz drugih obnovljivih izvora. Ja ne razumem zašto bi bilo koja država ugrožavala svoje primarne resurse baveći se nečim što nije javni interes, što ne zadovoljava većinu građana u ovoj zemlji.

Za investotore mogućnost korišćenja pridordnih resursa bila je prilika za zaradu, za građane alarm za uzbunu, a za državu na kraju problem. Država je, naime, pre 14 godina u čitav projekat ušla potpuno nepripremljeno. Tadašnja vlast, odnosno resori energetike, vodoprivrede i građevinarstva nisu uradili istraživanja na kojim rekama bi uopšte trebalo da se gradi i pod kojim uslovima, ali je gradnja počela.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta: Kada govorimo o primeru Srbije, postoji veoma limitiran, dakle ograničen broj reka gde se male hidroelektrane mogu praviti na način koji ne proizvodi neke štetne ekološke posledice, i ne remeti život lokalnog stanovništva.

Glavni oslonac na kojim rekama mogu da se grade male hidroelektrane bio je Katastar iz 1987. godine, kada je za potrebe tadašnje vojske napravljen spisak od 856 lokacija na kojima moze da se gradi, ali uz važan podatak – u slučaju rata.

Jasmina Jović, pomoćnica ministra zaštite životne sredine: Tada su autori tog spiska, ja to ne mogu da nazovem katastar, apostrofirali da se oni nisu bavili uticajem izgradnje tih malih hidroelektrana na tim lokacijama na lokalno stanovništvo, na podzemne vode, na biodiverzitet.

Izgradnja 856 malih hidroelektrana svakako nije moguća jer su mnoge reke, koje su pre više od 30 godina postojale – danas presušile ili imaju znatno manje vode.

Dragan Josić, Nacionalno udruženje malih hidroelektrana:

Sve opštine su bile da kažem prisiljene da ubace ne samo lokacije za MHE, nego i za vetroparkove i za solarne elektrane i za sve ostalo. Oni nisu imali nijedan drugi dokument na koji bi se oslonili.

Pored toga što je korišćen katastar od pre 30 godina, ispostavilo se da drzava nije imala nikakav plan gde i kako dozvoliti izgradnju male hidroelektrane. Jedan od primera koji pokazuje kako su se donosile odluke je opština Arilje, jedna od prvih koja je 2011. godine dozvolila gradnju malih hidroelektrana,bez ikakvih stručnih znanja.

Zoran Radojević, Služba za urbanizam Opštine Arilje, građevinski inspektor: Kad smo radili prostorni plan Opštine Arilje, mi nismo znali šta su male hidroelektrane, ni kako se one prave. Mi smo naložili nekome ko je bio zainteresovan da uradi jednu studiju, on je uradio masterplan hidroenergetskog potencijala Opštine Arilje i u tom masterplanu bilo je oko 70 i nešto mini hidroelektrana. Počeli smo i mi da učimo o tome šta je to... I onda smo ukapirali da ako napravimo kako hoće ti investitori, mi nećemo imati rečno korito. Onda smo svaku treću maltene izbacili i došli smo do broja na kraju 16.

U međuvremenu, tokom prethodne i ove godine nekoliko opština i gradova je zabranilo dalju izgradnju. Među njima su Užice, Svrljig, Arilje, Paraćin, Vlasotince, Bor.

Ipak, male hidroelektrane koje su izgrađene dovele su u nekoliko slučajeva i do toga da u rečnom koritu ostane nedovoljno vode i na taj način uništi sav život u reci. Do toga je došlo i zbog propusta onih koji su bili nadležni da odrede biološki minimum, odnosno količinu vode koja u svakom trenutku mora da ostane u rečnom koritu.

Dragan Josić, Nacionalno udruženje malih hidroelektrana: Biološki minimum je propisao tehnički direktor Srbijavoda Veljko Dimitrijević. On propiše biološki minimum, na početku propisivao 5%, pa 10%, pa 15%, pa 20, 25%, znači to je vremenom išlo sve na gore na gore i na gore i na gore... I šta sad imamo, situaciju da čovek kad je otišao u penziju, on sad održava okrugle stolove po Srbiji kako su male hidroelektrane loše zato što nema vode u rečnim koritima... Totalno licemerje, koje ja ne mogu da objasnim.

Pojednostavljeno, princip izgradnje jedne derivacione MHE je sledeći:

Na reci se napravi brana. S jedne strane se skuplja voda i preusmerava u cevovod. Sa druge strane se pravi riblja staza kojom bi ribe trebalo da se kreću. Cevovodom, koji je prosečne dužine tri kilometra, voda ide do mašinske zgrade, u kojoj se proizvodi struja. Ispod mašinske zgrade voda se vraća nazad u rečno korito.

Najkritičniji deo je cevovod, jer onde gde je on postavljen – najveća količina vode je u njemu, a ne u rečnom koritu.

Nataša Milivojević, Ekološko udruženje Rzav i Svetska organizacija za prirodu: Sama građevinska rešenja ribljih staza su vrlo interesantna. To su i lavirinti i visećih ribljih staza ima jako puno, gde apsolutno ne postoji mogućnost da živi svet prolazi kroz njih.

Posledice koje su, u međuvremenu, izgrađene male hidroelektrane, ostavile na prirodu, ukazale su na propuste, pa su pre dve godine upozoravajuće otvoreno pismo ministru zaštite životne sredine Goranu Trivanu uputili dekani Biološkog, Geografskog, Rudarsko-geološkog i Šumarskog fakulteta u Beogradu, kao i direktor Instituta za biološka istraživanja.

“Smatramo da se za razvoj elektroenergetskog sistema Srbije može naći prihvatljivije rešenje od izgradnje malih hidroelektrana. Smatramo i da je neophodno zaustaviti sadašnje uništavanje čistih planinskih reka i revidirati ukupnu energetsku politiku”, navodi se, između ostalog, u pismu.

Kako bi se utvrdilo stanje na terenu, Ministarstvo zaštite životne sredine je pokrenulo projekat u okviru koga je dekan Šumarskog fakulteta Ratko Ristić sa svojim saradnicima obišao 46 lokacija na kojima su male hidroelektrane izgrađene ili je izgradnja bila u toku. Nalazi su bili poražavajući.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta: Vlasnici i korisnici malih hidroelektrana čestobiološki minimum ne poštuju, nego bukvalno svu vodu uvedu u cevi i često u rečnom koritu na deonicama gde je derivacija imate zaista ekološku tragediju.

Uočili smo takođe na terenu da nijedna riblja staza nije funkcionalna ili su napravljene tako da ribe iz naših vodotokova ne mogu uopšte da migriraju ili vlasnici uopšte ne puštaju vodu u riblje staze nego svu vodu uvedu u cevovod.

Insajder: Šta investitori toliko dobijaju kada ne puste vodu u riblju stazu?

Dragan Josić, Nacionalno udruženje malih hidroelektrana: To je meni nelogično. Sa tim zatvaranjem riblje staze, on ne može sebi 5% da prihod poveća ili nešto da uradi, a uništi ekosistem u toj reci. Da kažem, meni to ponašanje je više za psihijatriju nego za domen inspekcije.

Da li investitori poštuju biološki minimum i održavaju riblje staze trebalo bi da kontrolišu republički vodni inspektori. Njih u celoj Srbiji u ovom trenutku ima 12, a kontrola rada malih hidroelektrana je samo jedna od njihovih nadležnosti.

Slađana Pašajlić, Šefica odseka vodne inspekcije u Kraljevu: Nismo nailazili na takve slučajeve u vršenju naših inspekcijskih nadzora.

Insajder: Jeste viđali možda u medijima te prizore s reka?

Slađana Pašajlić, Šefica odseka vodne inspekcije u Kraljevu: Viđam, viđam i odmah kad vidimo takav prizor da se pojavi na fotografijama, odmah reagujemo i već sledećeg dana odemo da pogledamo šta se na tom vodotoku dešava

Insajder: I?

Slađana Pašajlić, Šefica odseka vodne inspekcije u Kraljevu: I ustanovimo da ima biološkog minimuma, tamo gde mi odemo, gde prepoznamo.

Insajder: Vi jednom godišnje obiđete neko postrojenje, vi imate podatak za taj jedan dan, a šta se dešava u ostalih 360 i više dana , to nekako ostaje pitanje. Je l’ možete Vi da tvrdite da je ostalih dana sve u redu?

Slađana Pašajlić, Šefica odseka vodne inspekcije u Kraljevu: Pa ne može niko to da tvrdi, tvrdiš samo za onaj momenat kada si izvršio inspekcijski nadzor, iza toga stojiš svojim potpisom i svojim izlaskom na teren. Niko ne može da tvrdi šta se dešava mimo, ja kao inspektor mogu da tvrdim samo ono što sam zatekla.

Dragan Josić, Nacionalno udruženje malih hidroelektrana: Iz mog obrazovanja, iz praske, smatram da mi možemo da napravimo malu hidroelektranu koja neće uticati na životnu sredinu. Sad to na terenu uglavnom nemamo. Zato što su institucije na početku svoj delovanja davale jako male biološke minimume i dosta su ti uslovi za izgradnju malih hidroelektrana bili liberalni, investitoru je bilo dozvoljeno da radi skoro pa šta je hteo.

Da bi privukla privatne investitore koji će proizvoditi struju iz obnovljivih izvora, vlada Mirka Cvetkovica još 2009. godine donosi Uredbu kojom oni dobijaju status povlašćenih proizvođača.

To znači da je EPS u obavezi da otkupi svu struju koju oni proizvedu, i to po ceni duplo većoj od tržišne, koja se zove fid in tarifa. Ugovori o otkupu struje između EPS-a i investitora traju 12 godina.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta: Dobija se vrlo lako taj status povlašćenog proizvođača koji traje 12 godina i potpuno je jasno da postoji jedan vrlo jak materijalni interes i motivacija da se to uradi.

Građani Srbije kroz račun za struju, pod posebnom stavkom, plaćaju svakog meseca i naknadu za investitore koji proizvode struju iz obnovljivih izvora.

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice Otkupna cena preko fid in tarife je politička odluka. Neki ministar, odnosno Vlada odluči po kojoj ceni će se vršiti otkup. To nema veze sa tržištem. U mnogim zemljama došli su do toga da investitori ne traže nikakve podrške, znači investiraju jer onda im se to isplati na bazi tržišnih cena.

Iako je uredba koju je donela Vlada Mirka Cvetkovica izazvala brojne reakcije i osudu javnosti jer se struja od privatnih investitora otkupljuje po većoj ceni od tržišne, nijedna sledeća vlada nije takvu Uredbu ukinula, a ni promenila. Poslednja uredba doneta je 2018. i istekla je 31. decembra prošle godine.

U međuvremenu više organizacija zahtevalo je od vlade Srbije da ukine uredbu koja je, kako tvrde, štetna. Međutim, čak i da ne bude usvojena nova uredba, svaki investitor koji je potpisao ugovor sa EPS-om do kraja 2019. ima sigurno finasiranje kroz otkup struje – narednih 12 godina. To znači da će, hipotetički, građani kroz račun za struju plaćati privatne investitore minimum do 2031. godine.

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice: Postojeći ugovori moraju se poštivat. Taj garantovani otkup za stare investicije trajaće još godinama po tim visokim cenama.

Insajder: Je l’ bi imali investitori interes da ulažu u male hidroelektrane kad ne bi postojale fid in tarife?

Dragan Josić, Nacionalno udruženje malih hidroelektrana: Ne. Ne postoji način, ne u male hidroelektrane, to bih proširio – ne postoji način da se izgradi ni jedan jedini obnovljivi izvor energije bez fid in tarifa, jer nemoguće je da se takmičimo sa proizvodnjom električne energije iz uglja.

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice: Ja skoro ne mogu zamisliti da bi Srbija produžila sistem fid in tarifa, jer je on bio toliko kritikovan i toliko je preskup.

Broj povlašćenih proizvođača koji proizvode struju iz malih hidroelektrana iz godine u godinu je sve veći. Tako je EPS u 2013. njima isplatio oko 400.000 evra, a 2018. čak 17 miliona evra.

Nataša Milivojević, Ekološko udruženje Rzav i Svetska organizacija za prirodu:

Takav model podsticajnih mera je potpuno neracionalan kada su male hidroelektrane u pitanju i onda se postavlja pitanje zašto je takav model uopšte izabran 32:17 i kome on odgovara.

Odgovor se nametnuo sam. Interesi pojedinaca opet su se našli iznad interesa javnosti. Ispostavilo se da, osim biznismena, u posao izgradnje minihidroelektrana ulaze i oni koji su prethodno ili u to vreme bili zaposleni u nadležnim ministarstvima ili javnim preduzećima.

2010. godine tadašnji ministar energetike Petar Škundrić pustio je u rad prvu u nizu malu hidroelektranu na reci Vlasini. Pomocnik ministra bio je Vladan Karamarkovic koji je 2010. napustio ministarstvo, a godinu dana kasnije osnovaofirmu Energo Ras koja je izgradila dve male hidroelektarne u Jošanjičkoj banji. Ispostavilo se da Zavod za zaštitu prirode nije izdao uslove za gradnju baš tih MHE.

Karamarković za Insajder kaže da uopšte nije znao da treba da pribavi uslove od Zavoda, i odgovornost prebacuje na Opštinu Raška jer ga na to nije uputila. Kaže i da nema ni govora o sukobu interesa jer je u Ministarstvu radio u sektoru koji nema veze s obnovljivim izvorima.

U međuvremenu, Karamarković preko firme u kojoj je suvlasnik ima vlasništvo i u Kunari doo, koja je izgradila istoimenu malu hidroelektranu na Goču.

U posao gradnje male hidroelektrane je ušao i Milan Vučković, rukovodilac jednog od Sektora EPS-a u Kraljevu. On je sredinom 2019. sa grupom radnika EPS-a uhapšen zbog sumnje da je kao rukovodilac u javnom preuzeću za sopstvenu malu hidroelektranu umanjio troškove priključenja na distributivni sistem ovog javnog preduzeća, kao i da je sa grupom radnika tokom 2016. i 2017. godine nezakonito angažovao zaposlene i mehanizaciju EPS-a na izgradnji MHE. Vučkovic je proveo u pritvoru dva i po meseca, a optužnica nije podignuta.

Bivši funkcioner DS-a Aleksandar Ćirilović ušao je u posao gradnje malih hidroelektrana dok je ta stranka bila na vlasti. U izjavi za Insajder kaze da je tada kupio udeo u firmi koja je već izgradila malu hidroelektranu, i da to što je počeo u vreme dok je njegova stranka bila na vlasti nema nikakve veze sa dobijanjem dozvola, jer je ih je dobijao i u vreme SNS-a. Ćirilovic je sa bivšim generalnim sekretarom Fudbalskog kluba Partizan Žarkom Zečevićem bio do septembra 2017. godine suvlasnik firme DiVi Tehnologies koja je izgradila malu hidroelektrane Vrutci.

Ćirilović i Zečević su sada suvlasnici još dve firme za male hidroelektrane – Power Gen i MHE Čifluk, u kojima vlasništvo ima i nekadašnji kapiten Partizana Stefan Babović.

Najviše minihidroelektrana u Srbiji sada imaju firme u kojima je suvlasnik Nikola Petrović, koji je ujedno i jedan od prvih investitora. Iako poznat kao kum predsednika Aleksandra Vučića, manje je poznato da je povlašćeni proizvođač struje postao u vreme Vlade Mirka Cvetkovića, odnosno za vreme vlasti Demokratske stranke.

Firma Eko Energo Grup je na reci Vlasini izgradila šest malih hidroelektrana i na njenoj pritoci jos jednu. Vlasnici Eko Energo grupe su preko svojih firmi ili pojedinačno: Nikola Petrović, Dragan Klisura, bivši radnik u firmama u vlasništvu Energoprojekta, a sada vlasnik više firmi, i Nenad Kovač, poznatiji kao Neša Roming – biznismen koji uspešno posluje u vreme svake vlasti, i to u različitim sferama – od bele tehnike do nekretnina. Vlasnik je jednog od najvećih lanaca prodavnica tehnike – Tehnomanija.

Petrović, Kovač i Klisura imaju još jednu zajedničku firmu – Mini hidro investments. Preko te firme su 2017. godine započeli izgradnju male hidroelektrane na rec Limu. U njihovom vlasnistvu je i firma Jabukovik i istoimena mala hidroelektrana na Gradskoj reci. Sa firmom registrovanom u Švajcarskoj imaju vlasništvo i u maloj hidroelektrani Županj, za čiju izgradnju je Zavod izdao negativno mišljenje, ali je ipak izgrađena.

Ovo je samo deo spiska različitih pojedinaca i firmi koje su poslednjih godina kao novi biznis razvijali i ulaganje u male hidroelektrane. Sigurna zarada za investitore, i to od novca koji izdavajaju građani, morala je da bude dovoljan razlog da drzava potpuno uredi tu oblast. Ispostavilo se, međutim, da i razne lokalne samouprave, ali i pojedini investitori krše čak i one propise i zakone kojima se koliko-toliko reguliše gradnja malih hidroelektrana.

Novac koji za MHE izdvajaju građani, a koji se meri milionima evra – samo je jedan u nizu problema. Da bi se izgradila jedna mala hidroelektrana, investitor mora da pribavi više od 20 dozvola – od javnih preduzeća, lokalne samouprave, Zavoda za zaštitu prirode, EPS-a, Telekoma… Propuste pravdaju tako što institucije prebacuju odgovornost jedna na drugu pa na kraju – niko nije kriv.

Nataša Milivojević, Ekološko udruženje Rzav i Svetska organizacija za prirodu: Mi smo do sada podneli 15 krivičnih prijava i one se odnose i na investitore i na inspekciju i na načelnike uprava opštinskih, kao i na predsednike lokalnih samouprava.

Problem sa izgradnjom malih hidroelektrana u naseljenim mestima, ali i područjima koja su zaštićena, traje već 10 godina. Svaka lokacija je posebna priča. Od toga kako ne funkcionišu institucije unutar sistema, do toga da su meštani prepusteni sami sebi, zbog čega na kraju uzimaju pravdu u svoje ruke.

Masovnu izgradnju malih hidroelektrana u naseljenom mestu prvo su iskusili meštani Jošaničke banje, u blizini Kopaonika. Tu je izgrađeno oko 14 malih hidroelektrana, a prva je krenula s radom 2013. Već sledeće godine meštani upozoravaju javnost na ono što se dešava na terenu.

Jedina institucija koja je reagovala bio je Zavod za zaštitu prirode. Oni su u izvestaju, još pre šest godina, posle obilaska malih hidroelektrana u izgradnji u Jošaničkoj banji naveli sledeće:

„Mišljenja smo da preduzete aktivnosti i stanje vodotoka ukazuje na samovolju pojedinih investitora, ozbiljno ugrožavanje rečnog korita i hidrološkog režima. Može se zaključiti da je došlo do ugrožavanja i oštećenja ekosistema Jošaničke reke u većoj meri i na širem prostoru“.

Nenad Sekulić, Zavod za zaštitu prirode: To više nije prirodni vodotok, koji je poznat iz ranijeg perioda. Potpuno je izmenjen, izdeljen je vodotok, na veći broj hidroenergetskih objekata između kojih je nemoguće da funkcioniše živi svet kao pre njihovog postavljanja.

Zavod za zaštitu prirode izdaje dva akta – mišljenje da li neka mala hidroelektrana treba da bude izgrađena ili ne, i uslove za gradnju kako bi se što manje ugrozila priroda.

Mišljenje Zavoda se, međutim, ne uzima uvek u obzir, a to se najbolje vidi na primeru izgradnje male hidroelektrane Županj. Zavod je 2010. godine izdao mišljenje da bi Županj „zajedno sa još tri na reci Jošanici značajno opteretila prirodu i životnu sredinu“.

Bez obzira na to, investitoru je opština Raška izdala građevinsku dozvolu.

Iako su uslovi Zavoda obavezni za dobijanje građevinskih dozvola, ispostavilo se da ih pojedini investitori i bez njih dobijaju.

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu: To je, naravno, ako tražite moj komentar, apsolutno nezakonito postupanje organa koji je izdao lokacijske uslove.

Insajder: Je li Vama slučajnost da se najviše ignorišu uslovi Zavoda, jer to je u celoj proceduri praktično jedini akt koji može da zaustavi dalju gradnju?

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu:Pa kako da vam kažem, postoji zakonska obaveza da se pribave ti uslovi, ako neko to ne učini, on krši zakon. Koji god da je uslov.

Insajder: Njih država realno pušta da se ponašaju neodgovorno.

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu: Pa ne bih rekla da ih pušta. Nego da se radi ili o nesavesnom ili o zlonamernom ili nezakonitom radu lica koji izdaju takva akta. I u svakom konkretnom slučaju mi moramo da utvrdimo odgovornost takvih lica.

Zakon o zaštiti prirode, koji je na snazi od 2009. godine je jasan – oni koji koriste prirodne resurse ove zemlje, moraju pribaviti uslove Zavoda.

Nenad Sekulić, Zavod za zaštitu prirode: Radom u Zavodu mi smo učili kao da je Zakon o zaštiti prirode leks specijalis. I ja smatram da jeste! Zato što je priroda segment u kojoj treba da uživa svaki pojedinac i čitavo društvo, da je to i očuvanje prirode identitet jedne države. I ta prirodna baština uz kulturnu jeste nešto što je cilj u odnosu na sva buduća pokoljenja, a ne samo na trenutno naš opstanak.

Zbog toga što institucije unutar sistema nisu usklađene kada je u pitanju izgradnja MHE, oštećeni su građani, ali i investitori. Dešavalo se da zbog velikog broja dozvola koje investitor mora da pribavi – jedna istekne dok dobiju ostale. Zbog komplikovanih procedura to jeste problem za nekoga ko ulaže novac u izgradnju, ali pojedini investitori su takvu situaciju koristili kao izgovor za kršenje zakona. Upravo to se dogodilo u opstini Arilje.

Investitor je tokom 2018. godine mesecima gradio malu hidroelektranu bez građevinske dozvole. Podigao je temelje mašinske zgrade u kojoj treba da proizvodi struju i započeo radove na brani.

Duško Đedović, investitor: Ja ne mogu da dobijem građevinsku dozvolu zato što nisam imao rešene imovinske odnose sa Srbijavodama i u međuvremenu mi istekla energetska saglasnost ili dozvola.

Insajder: Što ste počeli radove bez pribavljenih dozvola?

Duško Đedović, investitor: Pa eto računao sam da neće biti tu nikakvih problema, da će to sve ići efikasno. Ta administracija i birokratija su me doveli do ovoga, ja sam odmakao sa radovima iščekivajući da tu dobiti tu građevinsku dozvolu.

Insajder: Znate li da je građevinska dozvola uslov bez kojeg ne može da se počne gradnja?

Duško Đedović, investitor: Znam, znam. Ne mislim da sam ja pogrešio, jedina je greška što sam počeo računajući da ću dobiti dozvolu, počeo da radim.

Dragan Jovanović, meštanin sela Dobrače (Opština Arilje): Voćnjak su porušili i sve su ubacili u moj deo livade. Kao i drveće koje je postojalo, ne na rečnom koritu, nego van rečnog korita koje je štitilo od poplave. I to su oni sve povadili i bacili su sve ovde na livadu. Onde sam imao silaz, put, sada ne mogu da siđem nikako. A ovde je bila jedna pećina i oni su to otpucali bez mog znanja. Rečno korito je bilo, vidiš koliko su ga suzili, suzili su ga na metar. A bio je negde oko tri i po metra u ovom delu. Imao je poneki rak, imalo je potočne pastrmke najviše. I one su redovno iskakale, ova reka je tekla slapovima, oni su povadili ovo kamenje. Imalo je pastrmke, sad nema životinjskog sveta odavde dva kilometra, od početka njihovih radova do uliva Panjice u Moravicu. Samo poneki gavran se ponekad pojavi.

Radovi na ovoj maloj hidroelektrani su pokrenuli klizište, bio je oštećen lokalni put, a investitor je s radovima nastavio i nakon što ih je građevinska inspekcija zabranila.

Insajder: Kako je sve to promaklo inspekciji?

Zoran Radojević, građevinski inspektor Opštine Arilje: Nije promaklo.

Insajder: Nego?

Zoran Radojević, građevinski inspektor Opštine Arilje: Mi smo sve to videli. Mi smo stavili zabranu, znači šta ćemo da radimo, mi smo stavili zabranu, zatvorili gradilište… Sledeća stvar je kaznene mere. Da kažem, malo smo blagonaklono gledali, pustili smo ga dobije dozvolu, jer on nije čovek koji ne može da dobije dozvolu, može da dobije dozvolu.

Gradnja bez građevinske dozvole je krivično delo za koje inspektor, prema zakonu, podnosi prijavu. Zakonom je takođe predviđeno da inspektor donosi rešenje o uklanjanju objekta ako investitor nastavi radove i posle zabrane. Investitor je radove nastavio, pravdajući se da je u procesu dobijanja građevinske dozvole, inspektor nije naložio rušenje, a na kraju je investitor dobio građevinsku dozvolu iako je počeo nelegalno da gradi.

Insajder: Da li je Opština time poslala poruku da bilo ko od nas, kome god padne na pamet, u Opštini Arilje može da ode i da šta god krene da gradi, i da će on dobiti tu građevinsku dozvolu?

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu: Ma ni slučajno.

Insajder: Pa kako ni slučajno?

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu: Pa postoji i sankcija i kazna, postoji i poništaj donetih akata. Nema poruka, nema poruka, postoji ili ne postoji poštovanje zakona i sankcije ako ih ne poštujete.

Krivičnu prijavu za nelegalnu gradnju male hidroelektrane na reci Panjici je, umesto građevinskog inspektora, podnela Koalicija organizacija za korupciju u životnoj srdini. Investitor Duško Đedović osuđen je uslovno na šest meseci i na novčanu kaznu od 800 evra, nakon što je priznao krivično delo i sklopio sporazum sa tužilaštvom. Zaprećena kazna za krivično delo za koje je osuđen je od jedne do osam godina zatvora i novčana kazna.

Prizori sa terena dovodili su do sve većeg nezadovoljstva građana. Najveći pokret protiv izgradnje MHE je „Odbranimo reke Stare planine“, koji je organizovao prvi veliki protest u Beogradu u januaru 2019.

Aleksandar Jovanović Ćuta, pokret Odbranimo reke Stare planine: Skupili smo se ovde da kažemo „ne“ onima koji svaki dan skrnave naše reke i našu prirodu.

Jelena Drmanac, aktivistkinja iz Jošaničke banje: Nema više straha, sad nas ima mnogo i jedni drugima ćemo pomagati. Nismo usamljeni pojedinci u nekim opštinama koji imaju problema. Sad smo svi skupa i sad smo jako moćni. Naše reke biće spašene.

Na protestu je zatražena zabrana dalje izgradnje malih hidroelektrana na planinskim rekama. Predstavnici pokreta Odbranimo reke Stare planine zahtevali su da budu primljeni u Vladi, a ujedno su pozvali ministarku građevinarsrva Zoranu Mihajlović i ministra energetike Aleksandra Antića da posete mesta u kojima se planira izgradnja, da bi videli prirodne lepote Srbije koje ne smeju biti uništene.

To se nije desilo – država je ponovo odgovorila ignorisanjem.

Ćutanje države bila je i neka vrsta prekretnice. Meštani sela Topli Do odlučuju da sami organizuju u danonoćne straže kako bi sprečili investitora da uđe u selo i započne gradnju.

Meštani Toplog Dola i okolnih sela:

„Bez hleba može 40 dana, ali bez vode ne može 24 sata da se živi. Nema, znači ne mogu da nam oni uzmu vodu a mi da... ’de će ovaj narod? Mora da mre ili da kupujemo vodu. Pri toliku vodu, da mi kupujemo vodu, to je sramota, majku mu.

„Ovde nedelju dana ljudi na barikadama stoje, lože vatru, ulažu svoje vreme novac, dolaze, niko iz opštine se nije zainteresovao. Opsadno stanje u jednoj mesnoj zajednici, opštinu ne interesuje“

„Ovde dolazimo sa ciljem da pomognemo ovim ljudima ovde, a u suštini branimo i same sebe“.

„Ne plašim se nikoga, osam puta sam bio na hirurški sto, jedno od najtežih operacija i trbušnu aortu sam operisao, možeš bato slobodno da slikaš, ne plašim se ni onog biznismena, ni koga kog hoćeš, ako treba, ja lično, moje mišljenje je ovde ’oću da dam i život“.

Insajder: Šta očekujete da bude ishod ovih straža?

„Da ne diraju te vode, jer ova voda život nekome znači 59:47 

„Ja sam baka iz Temske, inače odrasla sam pored Temštice tako da obožavam Staru planinu, obožavam reke Stare planine, obožavam ovu prirodu i ovo predivno veče u Toplom dolu“

Selo Topli Do nalazi se na Staroj planini, u zaštićenom području prirode. U njemu je nekada živelo gotovo 2.000 ljudi i svi su se bavili stočarstvom. Ranije je bilo poznato po proizvodnji sira, a danas po čistim rekama i vodopadima. Sada ima 30 meštana, koji su postali jedan od simbola otpora izgradnji malih hidroelektrana.

Snežana Đorđević: Ja sam već oko dve godine u ovoj priči otkad je napadnuta moja reka Visočica, kad je bio prvi protest u Pakleštici. Jednog dana je tu investitor, neću da spominjem ime, rekao – pa šta vas je briga, ionako vas neće biti ovde za 10 godina. To je znači scenario da nijednog sela više na Staroj planini neće biti za 10 godina, jer to su staračka domaćinstva, ljudi su po 70, 80 godina, a nama ne daju šansu da se vratimo. Mnogi ljudi plaču za ovim, a neko to ne ume da ceni.

Straže meštana su počele u septembru. Investitor male hidroelektarne Dragan Josić imao je dozvoIu za gradnju u selu Topli Do, koja je važila do 09. oktobra. Zato odlučuje da dva dana pre isteka uđe u selo sa radnicima i obezbeđenjem u pokušaju da formira gradilište, i pored toga što su meštani na straži.

Dragan Josić, investitor MHE „Topli Dol 1“: Policija to gleda blagonaklono, da ih ne interesuje što se to tako dešava, gde ljudi patroliraju sa sekirama u rukama putevima i plaše ljude... Ne znam, ja mislim da je to jako loše po ovu državu. Ja se više neću vraćati u Topli dol. Još jedna lokacija na Staroj planini, MHE „Zaskovci“, tu mi je takođe isteklo te dve godine, nisam ni pokušao da idem gore da gradim, jednostavno u sferi kada policija ne želi da vas zaštiti, kada puštaju linč da se odvija nad vama, ja nemam nikakvog razloga da izazivam sudbinu i da platim glavom moj pokušaj izgradnje te lokacije.

Sve ovo pokazuje potpunu anarhiju u oblasti gradnje MHE. S jedne strane investitor dobije dozvolu za gradnju, s druge strane su građani koji se bune, i na kraju MUP koji ne reaguje. Utisak i jednoj i drugoj strani je da je država suspendovana. U takvom začaranom krugu na kraju niko ni za šta nije odgovoran.

U međuvremenu, u Ministarstvu građevinarstva je u toku postupak poništaja građevinske dozvole za malu hidroelektranu u Toplom Dolu. Već godinu dana Ministarstvo pokušava da utvrdi da li je investitor započeo radove pre isteka građevinske dozvole.

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra građevinarstva, saobraćaja i ingrastrukture: Tražila sam izveštaj o tom predmetu, rekli su da su izveli skoro sve dokaze i da se može očekivati rešenje u najskorije vreme. Kako mi rekli, tako Vam prenosim.

Dok su u Toplom Dolu trajale straže, u Beogradu je održan novi protest.

Aleksandar Panić, pokret Odbranimo reke Stare planine: Situacija sa Starom planinom ma kako izgledala rešiva i rešena, nije rešena. Takođe nisu rešene situacije sa svim ovim rekama čija imena danas ovde čitamo. Pokret Odbranimo reke Stare planine neće stati dok sve reke Srbije ne budu slobodne. Hvala vam, živeli!

Već 10 godina privatni investitori grade mini hidroelektrane, ali je najveći broj pušten u rad u prethodnih pet godina. Za sada je izgrađeno oko 110. Sa njihovom masovnijom gradnjom, raslo je i nezadovoljstvo građana zbog stanja u kojem se reke nalaze.

Aleksandar Jovanović Ćuta, pokret Odbranimo reke Stare planine: Šta ćemo tražiti od Aleksandra Vučića? Pod jedan, momentalno zaustavljanje gradnje u celoj Srbiji. Nema nezaštićenih reka, nema nezaštićenih područja, momentalno zaustavljanje gradnje svih malih hidroelektrana. Pod dva, rušenje svih hidroelektrana tamo gde je prekršen zakon.

Sastanak s predsednikom Aleksandrom Vučićem, 28. septembar 2019.

Aleksandar Jovanović Ćuta, pokret Odbranimo reke Stare planine: Prvo što je predsednik čuo od nas je pitanje zbog čega s nama niko ne želi da razgovara, institucije... ovo nije mesto. Mi smo ovaj problem mogli da rešimo do sada, da su nas primili oni koji su nadležni za to, a ne da sedimo ovde i da rešavamo problem nakon dve godine, nakon što je nestalo ne znam koliko reka.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu: Smatram da je država, ne govorim o aktuelnoj vlasti, proces je započet 2006, 2007. godine, napravila jedan krajnje diletantski i površan pristup kada je koncept razvoja energije iz obnovljivih izvora stavila sa težištem na male hidroelektrane derivacionog tipa.

Aleksandar Antić, ministar rudarstva i energetike: Nažalost, profesor je i predsedniku i meni pokazao neke slike koje naravno da nisu nikome prijatne. I upravo rezultat ovog našeg današnjeg sastanka je takav da tih slika ne bude više u Srbiji jer su te slike ipak posledica toga kada se striktno ne držimo onog zakonskog okvira.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu: Predsednik Aleksandar Vučić će što pre Vladi Republike Srbije predložiti da se donese zabrane gradnje u zaštićenim prirodnim područjima.

Prošlo je godinu dana od sastanka sa predsednikom, na kojem je obećana hitna zabrana izgradnje malih hidroelektrana u zaštićenim područjima, među kojima je i Stara planina.

Aleksandar Jovanović Ćuta, pokret Odbranimo reke Stare planine: Sve što je obećano na tom sastanku nije se dogodilo, zato što je sve laž.

Jasmina Jović, pomoćnica ministra zaštite životne sredine: Mi se zaista maksimalno trudimo da u ovoj situaciji, u ovoj eri izgradnji malih hidroelektrana sačuvamo makar zaštićena područja. Dakle, da u zaštićenim područjima zabranimo izgradnju i u tom smislu smo radili na izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prirode. Dobili smo negativna mišljenja Ministarstva građevine i Ministarstva poljoprivrede. Sva ostala ministarstva, uključujući i Ministarstvo pravde dala su nam pozitivno mišljenje na predlog. I nemamo mišljenje Ministarstva rudarstva i energetike.

Ministar zaštite životne sredine Goran Trivan zabranu izgradnje u zaštićenim područjima najavljuje gotovo dve godine.

Goran Trivan, ministar zaštite životne sredine (21. septembar 2019): Moramo da vrlo preciziramo tačno kako to izgleda, jer kad pravite zabrane, onda to treba da se odnosi na tačno određenu kategoriju, a ne da onemogućite sve živo, što nema nikakvih rezona.

Ispostavilo se da su izmene Zakona napisane tako da ih pojedina ministarstva ne mogu odobriti. U tekstu izmena Zakona se ne navodi da će u zaštićenim područjima biti zabranjena konkretno izgradnja derivacionih malih hidroelektrana, već svih hidroelektrana i hidrotehničkih objekata.

Tako se automatski, na primer, dovode u pitanje sve velike planirane investicije za proizvodnju struje u zaštićenim područjima. Cinjenica da radna grupa nije napisala izmene Zakona tako da bude jasno na šta se odnosi zabrana, znači da će ministarstva, i kada bude formirana nova vlada, nastaviti da usaglašavaju stavove.

Jasmina Jović, pomoćnica ministra zaštite životne sredine: Posledica može biti da će biti izgrađene neke još nove male hidroelektrane u zaštićenim područjima, a nama je pre svega cilj da zaštitimo tih 7,66% teritorije koja je trenutno pod zaštitom, pogotovo kad znate da su to najlepši delovi naše prirode, da su to područja koja zaista treba očuvati u tom izvornom obliku za neke buduće generacije.

Ratko Ristić, dekan Šumarskog fakulteta u Beogradu: Neko se svih ovih decenija trudio da tamo nešto čuva, da zaštiti, pa nije bilo velikog investicionog pritiska, pa nisu visoke ni cene zemljišta. I eto, oni su shvatili da je to prilika za njih, pa su nasrnuli na zaštićena područja.

Kada se situacija na Staroj planini smirila, otvoren je novi front borbe građana i investitora u selu Rakita. To selo nije u zaštićenom području, ali „slučaj Rakita“ pokazuje odgovornost raznih nadleznih institucija kada je u pitanju izgradnja malih hidroelektrana.

Problem nastaje kada u decembru 2018. godine predstavnici Zavoda za zaštitu prirode odlaze u terenski obilazak izgradnje male hidroelektrane Zvonce. U izveštaju sta su zatekli na terenu Zavod navodi:

„Na desnoj obali Rakitske reke došlo je do formiranja klizišta, vegetacija na jednom delu obale je potpuno uništena, nizvodno od vodozahvata cevovod je postavljen u koritu za veliku vodu u dužini od 300 do 350 metara“.

Ukopavanje cevovoda Zavod za zaštitu prirode izričito zabranjuje, jer ako se narušavaju rečno korito i dno dolazi do poremećaja čitavog ekosistema. Na osnovu ovakvog izveštaja, inspektor zaštite životne sredine je početkom 2019. godine investitoru naložio da te cevi izvadi. Investitor je to odbio.

Goran Belić, investitor MHE „Zvonce“: Ne može vama Ministarstvo zaštite životne sredine naložiti kako da vi izvodite radove u smislu građevinskih radova. Oni mogu eventualno ako misle da nešto nije urađeno da pokrenu postupak za poništaj građevinske dozvole. Oni to nisu uradili, oni su doneli rešenje koje ne mogu da izvrše.

U julu 2019. Ministarstvo zaštite životne sredine je konstatovalo da ne može prinudno da izvrši svoje rešenje, zato što investitor ima građevinsku dozvolu koja mu omogućava ukopavanje cevi.

Goran Belić, investitor MHE „Zvonce“: Tu je bila masa inspekcija i svi su konstatovali da se radi u skladu sa građevinskom dozvolom.

Postavilo se tek tada pitanje kako je moguće da je investitor dobio građevinsku dozvolu koja predviđa ukopavanje cevi. Ministarstvo zaštite životne sredine smatra da je Opština Babušnica nezakonito izdala dozvolu.

I tu počinje prebacivanje odgovornosti – Ministarstvo građevinarstva, nadležno da kontroliše rad Opštine Babušnica tvrdi suprotno.

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture: Izašla je naša i građevinska i urbanistička inspekcija i utvrdili su da nije bilo nezakonitosti u radu prilikom izdavanja ovih akata, odnosno izvođenja radova.

Slučaj Rakita i postupanje institucija budno su pratili u pokretu „Odbranimo reke Stare planine“.

Aleksandar Panić, pokret Odbranimo reke Stare planine: Javili smo i upozorili sve te subjekte, počev od opštine Babušnica do Ministarstva građevine, i policijske uprave u Babušnici, u Pirotu da ćemo sprovesti ovu akciju koja je simbolično onesposobljavanje tog cevovoda koji mora biti izvađen i izmešten iz reke.

Aleksandar Jovanović Ćuta, pokret Odbranimo reke Stare planine: Evo koliko je ljudi došlo, oslobodili se straha mnogi. To je bitno za druge reke koje imaju nameru da gurnu u cevi. Nema više straha. Na svakom mestu u Srbiji, svuda gde su nameračili da gurnu reku u cev, treba da se skupe ljudi sa pijucima, sa ašovima, sa brusilicama i da to vade, da to spreče.

Učesnici „radne akcije“ u Rakiti:

„Ja sam meštanin, ja imam porodično imanje u selu Zvonce odmah ispod ove reke gde su gradili ovo, a osim toga sam i sportski ribolovac. Da je ova akcija i u drugoj zemlji, ja bih došao da branim reku a kamoli u svom selu, tako da po meni je ovo pobeda za sve reke“.

„Ja sam iz Beograda, nemam ništa sa ovim ovde, ali ako ovakve stvari nastave da se dešavaju, moje dete neće imati gde da ode sutra na piknik“.

„Ova akcija predstavlja oslobođenje života. Reka je život, znači sloboda kao najvažnija možda kategorija je nešto što se ovde danas brani, voda je pored toga najživlje javno dobro koje pripada svima, neotuđivo je, nemoguće ga je privatizovati i ovo je odgovor ustvari odgovornih ljudi prema pitanjima koja se tiču svih nas. Znači uzimamo odgovornost u naše ruke“.

Goran Belić, investitor MHE „Zvonce“: Ovo je bilo jedno samovlašće, suspenzija države, to je činjenica. Da ljudi koji misle da to treba tako urade, što mislim da je opasno, ne u ovom slučaju, nego sutra će nešto drugo biti na ovakvom tapetu, ne znam, može da se desi, ali je veoma opasno da neka grupa ljudi proglašava nešto neekološkim, što je apsolutno nonsens. Pisaćemo mi pritužbe i na rad policije, i na rad tužilaštva, i na rad tih državnih organa koji su zakazali, i apsolutno ljudi koji su učestvovali u uništavanju. Ta šteta nije mala.

Ko se u „slučaju Rakita“ mešao u tuđa ovlašćenja i ko je prekršio zakon – investitor ili institucije – trebalo bi da bude utvrđeno u odvojenom postupku. Ministarstvo građevinarstva za sada vodi postupak poništavanja građevinske dozvole, na inicijativu udruženja i predstavnika lokalnog stanovništva.

Insajder: Šta će biti ako ponište građevinsku dozvolu?

Goran Belić, investitor MHE „Zvonce“: Pa ništa, staviće se van snage sve, postavlja se druga odgovornost, naknade štete i postavlja se naravno pitanje šta će biti sa ostalim malim hidroelektranama. Znate šta je najgore, ta ostrašćenost i bes ljudi koji vas ne poznaju. Meni je na kancelariji dole pisalo „Ubico“ ili ovako nešto, mislim strašne stvari se dešavaju… Onda vas napadaju na ličnoj bazi, prete vam, kako da vam kažem, jedna neshvatljiva situacija kao u zoni sumraka.

Za to vreme predstavnici nadležnih institucija ćute ili se sklanjaju i prepuštaju građanima da rešavaju problem koji je zapravo nastao zbog pogrešnih odluka države, ali i odsustva stvarne želje da se propusti isprave. Pored svih incidenata, protesta i štete koja je napravljena zato što nije postajao jasan plan kako i gde je dozvoljeno graditi MHE, činjenica je i da tokom cele decenije Srbija nije dostigla 27 odsto potrošnje struje koja se dobija iz obnovljivih izvora. Rok na koji se obavezala potpisivanjem sporazuma sa Evropskom energetskom zajendicom, ističe krajem ove godine.

Janez Kopač, direktor Sekretarijata Energetske zajednice: Srbija je sada, mislim po podacima iz 2018, negde na oko 20 odsto obnovljivih izvora energije u konačnoj potrošnji energije i sigurno neće dostići tih 27, koliko bi morala ove godine.

Nenad Sekulić, Zavod za zaštitu prirode: Možda je onda bolje napraviti manji broj većih hidroelektrana na pojedinim vodotocima koje bi rekli da žrtvujemo ako je potrebno iskoristiti postojeći hidropotencijal, da bismo rekli da ove kapilarne vodotoke koji se spuštaju sa brdsko-planinskih krajeva očuvamo u potpunosti, u izvornom i takvom stanju.

Jasmina Jović, pomoćnica ministra zaštite životne sredine: Za početak mislim da bi prvo trebalo da se napravi katastar, pravi katastar lokacija na kojima je moguće izgraditi male hidroelektrane. Drugo, mislim da investitorima treba približiti ideju da se električna energija ne dobija samo iz hidroenergije. Da se zakoni svi mogući koji se tiču ove oblasti usaglase, da se napravi procedura koja je jasna i da sve inspekcijske službe rade kontrolu i prilikom izgradnje, i prilikom eksploatacije objekta. To je jedini način da zaista uvedemo red u ovu oblast.

Aleksandra Damnjanović, pomoćnica ministra za građevinarstvo, saobraćaj i infrastrukturu Treba sačekati novu vladu, a sigurna sam da će jedno od prvih pitanja nove vlade biti i pitanje rešavanja ovog problema. Koji jeste prisutan, za koji svi znamo i koji naravno, za koji postoji velika želja da bude rešen.

Do tada će ili mnogo vode proteći ili je na mnogim mestima više neće biti. Šteta je već napravljena. Za poslednjih 10 godina izgubljen je deo prirodnih resursa, potrošen novac građana, kršeni su postojeći zakoni i propisi i niko nije odgovarao. A odgovornost mora da postoji na svim nivoima.

To što reka nije samo reka, ne znači da sme da postane nečiji biznis koji istovremeno ugrožava prirodno bogatstvo jedne države, odnosno svih njenih građana.